Позориште

ита 208 пољ

назисте, заједно ве Г, Стефаном СтеФановиће м, сочинитељем ове драме, и вишереченим Г, Николићем навелико публикума задовољство пред-

ставили, И једнои друготринпут је повторавано, |

и свагда је театер тако пун био, да више људства у себе смјестити није могао, А то 'јејавно доказателетво, да „су зритељи и сочиненијем и

представленијем задовољни били, — Задержавајући себи стодну прилику, 0 том и више говорити, похваљујући признајемо ревност и једне и друге стране — и желимо, да се дарованија, млади духова овако благородним начином развијају — а народ у свом увеселенију ползу своју и напредак умножава!“

(Наставиће се.)

листови 0 ПОЗОРИШТУ.

(Свршетак,)

Овај наслов не одговара ни мало лепом, поучном садржају комада, Поукаму је у томе, да је свакога злочина непрестани сведок и пратилац „савест,“ У том сам комаду гледао Јаунера, управитеља карловог позоришта, То је наравно онакав глумац, каквог захтева бечко предграђе. „Обпе Мааз тд 7леђ«“ рећи ће Немац; он је схватио своје општинство, па зато има и право,да му угађа, Ко ће да замери њ, пр, Фризу, Кнаку, Бпиху, Блазлу; Гајстинтерци, и тако даље, што тако пред-

стављају, да човек мора каткад посумњати 0.

њиховом здравом уму; али укус је њиховог општинства, такав, а они му морају угађати, ако хоће да заслуже себи лебац, Управо такав је укус и код нас у Загребу био овладао. а његове се последице још и сада као нит повлаче по

позоришним просторијама, у опште тим 1030

риштима у предграђу главна је цел новац, па се ни најмање не обзиру на естетику, Највећу

несмнелицу можеш гледати у сјајном оделу, нај- |

већа лудорија пролави ту уз живо одобравање већином оних, који од дугога времена и силнота новца не знају како би време утукли. Да како; да простачина полази та позоришта у великом броју, али њој се не може замерити, Н. пр, „Голдшион,“ то је најлуђи несмисао, што та има, али ШтрамФер та већ по 150-типут представља, па му је кућа увек пуна, Не дај боже, да код нас преотме мах то начело. т.ј. да се мора све оно представљати, што пуни касу, јер ћемо се вратити у златно доба, у коме се представљао „Пут у Кину“, где је неки наш глумац, само да угоди општинству, екстемпорисао : „Идем у Лашћину црвеном лајбецу на холбу винал“ Гледајући тај комад дивио сам се природном

ретању п режији, Не можеш ни да помислиш,

да си у позоришту, негоу приватној кући, Што таку представу диже, то је, уз сто. других узрока и тај, да сваки глумац; па и онај, који има само пет речи даизусти, своју улоту карактерише, а опет зато остају сви у границама, тако, да ти се цела представа чини као умотвор сликара, Не кида се глумац подређене улоге, да побије својом игром носиоца главне улоге, него та подугире достојно, Режија је природна, не држи се ропски оне школе, која је кратила глумцу свако елободноиприродно кретање. Тако на пример сећам се, да би се у нас веома замерило глумцу; да'се окрене леђима публици, кад се раз· товара с киме на позорници, На лаубовом 1020ришту креће се сваки што може бити слободније, па ипак је све тако лено, У том сам се комаду упезнао са гласовитим и тенијалним глумцем Лобом, којега је начело природно представљање, Нисам имао среће гледати га у више улога до две, ади и у најмањој улозиможеш видети какав је глумац, У шаљивој игри „ПОје пуегзећатеп“ предетављао је Лобе некога новинарског пропалицу, малу епизоду, као што глумци веле два „картла“) али у тој си епизоди видио тенијалнога глумца, који метом ревношћу, пажњом и светињом решава своју задаћу, као и онај, који је носилац главне улоге, Том се приликом сећам безакоња и нереда код нашега позоришта у Загребу. Већином нам пропадају комади, што су носиоци мањих, т, ј, узгтредних улога сами пуки

почетници, Поделиш ли пак такву улогу којем

год од првих глумаца, одмах ти баци под ноте удогу; велећи: „Та ја нисам ангажован за епизоде,“ а такав глумац не појми, да управо те мале епизоде захтевају веће вештине, него ли

прве удоте, Лако је продрети, кад сама улога

стетотиувин арене