Позориште

Ра У НОВОМЕ САДУ У УТОРАК 18. ДЕЦЕМБРА 1873, ===>

ке је

а причи 46 ГОДИНА 11, > И ј | | || ||| | || 40 БРОЈ . пе а а ирији

УРЕЂУЈЕ А, ХАЏИЋ,

ИЗЛАЗИ ЧЕТИРИ ПУТА НА НЕДЕЉУ НА ПО ТАБАКА. — СТОЈИ ЗА НОВИ САД 40. А НА СтРАНУ 60 НОБ. МЕСЕЧНО. — ЗА ОГЛАСЕ НАПЛАЋУЈЕ СЕ ОД ТЕДНЕ ВРСТЕ 3 нов. и 30 зада ЖИГ СВАКИ ПУТ,

СПОМЕНИК ЛАЗИ ТЕЛЕЧКОМ

ОД ДРУГА МУ ЧИЧА ПАНТЕ.

У прно све зави, Талио вило! Јер те остави мезимац твој, Сузам ви горким напуни крило, Тужно наричи: куку и јој! Лазе ти нема, нема га више! Да те заступа, тебе представља, Да твоју славу међ звезде пише, А род свој дичећ“, да га забавља.

У најљешшем ево дође му вјеку Брзо, пребрзо суђени рок;

Он преброди нагло живота реку, Све беше то као јуначки скок! Ал у томе скоку, ко; ко то не гледа Лазе врлине и умјећа дара»

Ко да му славу и хвалу не да, Кад га занаша, миљем очара2!

0! у томе скоку упознаше њега Као умјетника наш Нови Сад, И хрватски Загреб крај савског брега, И Пијемонту у ерпском наш Београд, И друга још места Бачке, Баната И Славоније и славна Срема; И многи ће, пошав на глумишта врата, Узданут : „Ах! Лазе, Лазе нам нема!

Да, Лазе нам нема! Судбино горка, Што већ одавна тареш нам род,

Није л ти наших дост јада поворка, Већ нам и кидаш најљешши плода

Да, Лазе нам нема будбино клета, Ах ипак ти му удар не даде;

Он, сазревши, стиго где глуме је мета, Пак е вршка ко зрела јабука спаде,

А с њиме баш паде језграто семе У земљу плодну, у добар чае, То земљиште плодно српско је племе, И та свест давно будна у нае, Још стари Бог живи и јуначка срећа, Гранут ће и нам сунце — слобода, То семе ће клијат", клице дал" цвијећа, А цвијеће нам красна обилна, плода

Не кликуј, судбо, што застор паде Над Лазиним лицем, — доврши ве чин, Кад свесном у српству дух Лазин остаде, Ког многи је српеки упио син, Остао дух му међ другови мили, Што разносе српством славу нам стару, Те служећ' као и он Талији вили, да просвету рода над-а свем мару,

Утеште, се браћо, глумишта друзи, Ма и да није Лазо сред вас, А србски наш роде. не подај се тузи, Већ свега из срца кликуј у глас: Умрђо је Лаза! Живио Лаза! И живит' ће вијек у глумишта храму; Њим је утрта глумљењу стаза, А спомен му сјат' ће у сјајном пламу!

Док се у нас Шекепир глумио буде, „Црнојевић Максим“ и „Бранковић Вуеј“ Док „Панто и Арсо,“ слепци узгуде, И чује се њиних гусала звук, „Кованџија стари“, медом док плаћа, А „Доктор Робин“, к'о Гери док клечи, Док ископан „Шаран“ ум нови и враћа, „Пратљача“ мајстор док сестру си лечи: