Позориште

пас пон А НЕ ла

радо гледају, може бити за то, што се у њима износи Прост сеоски и цивилизовани варошки живот, а на томе се слабо што радило у нас, свакако пак за то, што су његове позоришне игре по себи вешто измишљене, пуне ефекта и пуне узвишених моралних тенденција.

Или зар можда није и данас укорењена и у нашем народу предрасуда, да неспомињемо многе друге предрасуде, а оно бар против цигана» „Пре би пошла 84 црнога циганина,“ вели се и данас у тој предрасуди, као да је тим бог зна како велика жртва учињена.

А гле, Сиглигетија нам показа, да „црни циганин“ има она иста племенита и узвишена осећања, кад и сваки други, који није пиганин,да као отац исто такојволи евоју децу, као и други отац, да циганка девојка исто тако ватрено, верно, шта више с пожртвовањем зна љубити заручника свога, као и друге девојке, да диганин као брат исто тако љуби своју сестру, као и други брат, и да циганин трудом и поштењем исто тако може постати ваљаним човеком пап уметником, као исвакидруги. Шта, вишо не беху ли они други, они, који нису цигани, баш они, који су на то смерали, да једну ваљану и поштену породицу из темеља упропасте2

Оваке тежње приказане у забавном облику позоришне игре, коју је Сиглигетија написао, морају нам се доласти. За то Фала г. Шимићу, који нам је својим преводом обогатио реперторију.

Међу тим не можемо пропустити и ову прилику, а да не рекнемо коју о „посрбљивању.“ При преводу свакога комада ваља, се добро промислити, да ли се комад даје посрбити, или не, и да ли не би може бити боље било, комад само просто превести. Нема сумње, да је по нашу реперторију од велике користи, ако се који комад тако поврби, да на себи носи чист српеки карактер; али нема ни о томе сумње, да је не само по сам комад, већ и по нашу реперторију и по саму публику од велике штете, ако се комад силом посрби, то јест, тако, да су у њему само имена и речи српске, а дух, који кроз пео комад провејава, да је стран. Ово се нарочито може опазити код превода мађарских комада, јер како ес њима у једној земљи живимо, како су нам обичаји, одело и многе друге ствари налик једно на друго: то се може посрбљивањем лако догодити, да се оно држи за српско, што је мађарско, или оно за мађарско што је српско. Циганин је посрбљен, али „егеда“ остаје мађарска свирка, спахија се истина зове „Градић“, али он остаје за то мађарска институдија, и спахија може само Мађар бити, да може „поданике“ имати и ове „робовима“ називати. Па није ли Ракила чист тип горопадне Мађарице2

Истина, да би се према овоме ретко који мађарски комад могао у простом преводу, а да се не посрбљује. на позорници нашој представљати, кад знамо, да се у сваком њиховом комаду истиче и сувише тип и тежња њихове народности, и кад знамо, да је само посрбљивањем могуће те тежње у нашу корист прерадити. Добро, кад се већ такови комад не да превести, нека се тако посрби, да не остану траци од „егеда“ п „спахија“, нека се комад уједно и преради. Можда би добро било, кад би смо се мало о томе промислили.

Прелазећи на саму представу можемо са задовољством рећи, да је цела представа у опште врло добро пепала. Да се од г. Лукића нисмо у напред надали, да ће своју, у комаду главну, улогу (Живко) потпуно схватити, могли би смо рећи, да нас је изненадио, тако је верно представљао циганина. Жив говор, пропраћен неприкидним мицањем и руку иногу, и целога тела са свим карактерише сточњака. Имитација акцента испала му је у последњој радњи најбоље, и то за то, што у тој радњи није у акценту претеривао. Г. Ј. Сајевићка у првој радњи изнесе нам вештачки верну елику ватрене цнганке девојке, која тако страсно зна да љуби. У другој и трећој радњи опазисмо, да не тражи великога ефекта приказујући полуделу Ружицу. И по томе видеесмо, да је Сајевићка вештакиња, јер она није за то ниансовала потанко стадије лудила, што је осећала, да је ружичино лудило неприродно. И заиста није природно, за то, што држимо да није довољно мотивовано. Истина, да је у „Отелу“ узрок страсне отелове љубоморе марама, која задаје Дездемони смрт, проста марама, али та се марама чињаше заслепљеном телу да је потпун доказ, согриз деНоб, и због тога довољно мотивује његову љубомору. У „Циганину“ не видесмо никаквога доказа, само нам се прича, да су Ружицу Ђорђу оговарали, прича се само, да Ружица с другим љубав проводи, и опет прича се само о некој белој марами, као знаку за састанак, али ми то не видесмо, па ни Ђорђе се није уверио о томе пред нашим очима. Да ли је проста прича без радње, која се пред нашим очима, збива, довољна, да мотивује лудило,

остављамо свакоме да пресуди. Ми држимо да није, зна-

јући, да и на смрт осуђени не верује речима судијиним, већ хоће да се сам увери, да ли је баш заиста тако написана пресуда.

Т. Недељковић колико је упрвој радњи добро и верво представљао заљубљенога момка, толико му замерамо што је у другој и трећој радњи заборавио, да јеон најлешши и најсрчанији момак у селу. Он се може срдити на своју драгу, али за то не мора изгледати као осуђеник. Чело горе, момче! У очима срдња, а у срцу бол, то је расположај, којег би нам ваљало приказати.

Г, Сајевић је своју кратку улогу, у кратко да се изразимо, добро одиграо.

Гђица Ј. Поповићева уме улоге од врсте, као што је Ракила, тако вешто природно и верно да одигра, да писцу мора, да дође воља, да пише улоге њене врсте само већ ње ради.

И побочне улоге беху са свим добро схваћене п представљене. Тако сетђици Л. Хаџићевој у улози Евице, Марковићу у улози Градића, Пешићу у улови Глише, Соколовићу у улови Максе, Петровићу у улози пандура Јесте и Добриновићу у незнатној улози кишбирова не може ништа замерити,

Морамо још споменути, да нас је г. Милчински, капелник свирачког збора позоришног, пријатно изненадио својом композицијом, која је при крају прве радње сложно и хармонично отпевана.

Завршујући поздрављамо поштовану публику исереном добродошлицом, јер је тога вечера у лепом броју наше народно мезимче пригрлила. К. Т.

Издаје управа српског народног позоришта.