Позориште

авио

представе могле би нас задовољити, док нам не би Загреб разаслао по земљи мање позоришне дружине, Ако загребачко нар. позориште не буде вемениште, од куда ће изаћи друштва за друга наша позоришта, то не ће никада одговорити цели својој, не ће се показати достојно велике потпоре земаљске, До вада, на жалост, није баш ништа у том правцу рађено,

Дотле помозимо сами себи, али не тренутним пламеном, као што се у нас већином започињу озбиљне етвари, већ почнимо мушки, раз= борито, не сматрајући ту ствар парадом, или

које ћемо више или мање добијати хвале, него

узмимо ствар као грађанску дужност, коју на-

лаже озбиљни патриотизам, да радимо за себе, а не за туђинце. Ова мисао народне себичности мора нас једанпут све проникнути, ако не желимо другоме на веки служити, Оенивајмо добровољачко позоришно друштво, да бисмо могли

„нашем евету у Вараждину дати коју предетаву

.

на његовом језику, На посао, омладино, засведочимо делом своје родољубље а не тек празним речима. Време је дошло, кад треба радити из дужности, а не из тренутнога одушев-

узимајући је са стране једноставне забаве, ва | љења,“ свес»с» СС» С» Со ——————=——

ГРАЂА ЗА ИСТОРИЈУ СРПСКОГ ПОЗОРИШТА.

(Наставак,)

1848. година прекиде сваки рад позоришни, Од даворове звеке и буке поплашене виле побегоше у. самоћу, па ву се тамо притајали неко време, Тек између године 1850—1852. оживеше на све стране драговољачке позоришне дружине, 0собито у нашем народу у Угарској. Изазва их

одушевљење са лепих изгледа на елободније по- |

литичко стање. Али кад се укиде народу сва слобода што му беше дана — ишчезнуше и ове дружине, Међу овим дружинама најугледнија беше она, што даваше предетаве у Сомбору, где јева онда највиша политичка власт стојала у рукама, Србина Исидора Николића Орбоградског, Друштво је бројало 30 чланова; официра, званичника, грађана и женскиња еве из бољих кућа. Међу њима беху најглавнији: Ј. Деметровићева, Низа Грујићева, В. Аларгић, Јован Ђорђевић, Милош Нарашки, М, Леовић, П, Бони и други. Тада је превео и Ј. ђорђевић „Сплетку и љубав,“ коју су ти чланови изврено предетављали, Осим тога била су још добра друштва у Суботици, Иригу и другим местима, У Суботици је на челу целе позоришне радње као управљач стојао Тоша Прокоп-

чањи, списатељ српски и тадашњи велики бележник |

варошки, а артистични управљач био је др, Пера Стојковић, садашњи физик бачке жупаније, Чланови томе драговољачком позоришном друштву били су: А, Хаџић; Штанцика Стојковић, Тоша Дујић, М, Поповићева, Н. Благојевић, Ст, Вујић, Ј. Арацки, М. Савић и други. Предетављани су ови комади: „Светислав и Милева,“ од Ј. С, Поповића, „Нар

Лазар“ од Исидора Николића, „Бој на Косову“ и „Кир Јања“ од Ј. 0, Лоповића, „Пријатељи,“ од Лазаревића, „Паљежина“ ијошнеки други комади, (омбореко и евуботичко драговољачко 1080ришно друштво стојало је у свези једно с другим. Они су се међусобно потпоматали у свачему. Та су друштва још онда увидела, да ће се позориште тек тако моћи утемељити у нашем народу, ако се впоразумно и заједнички узради. Између 1851. до 1852. основане ву многе. родољубиве позоришне дружине у Шапцу, Крагујевцу; Лозници, Неготину и по другим мевтима у Србији, па: истом онда у Београду, где је у то време јако ослабила одушевљеност према народном позоришту због напуштене зграде, која, ве отпочела зидати, Али и тада Београд није био са свим без позоришта, Прво је била нека ђачка дружина, која је наизменце давала представе ва немачком дружином, што је довео неки Херцог. Тада су глумовали: Лава Прапорчевић, Панта Бесарић, Мата 6, Карамарковић, Димитрије Јоквић и други, После ве отпочне у неколико сталније позориште (1859) узевши за управитеља ђорђа Малетића, с намером, да истисне из Београда немачко позориште херцегово и да потпомогне купљење прилога на народно позориште, Управитеља Малетића на скоро је заменио Мата (6. Карамарковић,. У дружини су били као добровољни чланови: Димитрије Поповић, Панта Бесарић, Димитрије Јоквић, Димитрије Новаковић, Љуба Каљевић, Милан Кујун-