Позориште

„је.

јако обвезали, кад би сте ми моје писмо врати-

Видић. „Господин Дражић ви би сте ме,,“ Дражић, Да! „Господин Дражић, ви би ете ме

ти“ Ако вам могу тиме услугу учинити!

Видић. Рекао си тиз

Дражић, Да, ја ћу га одмах по пошти послати, „Не ни пошто по пошти !“

Видић, Рече она

Дражић, Да! „Јер мој муж од неког времена сва моја писма отвора већ ако. можете онако испод руке, „У тим ве Фигура сврши, а јацело вече за тим не имадох прилике запитати је, како разуме она то испод руке, Мислио вам од то доба, како да то учиним, док се најпосле нисам сетио тебе. Ти си њен кућевни лечниг, је 2

пе Е =)

КО

ЗА

СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ.

(„Саћурица и шубара.) дд како се пгра овај комад, ваља да никад није цела представа тако добро испала, као трећи дан Божића прошле године, Али није ни чудо, како добро беху подељене и изведене улоге. Да је Пантелија (Ружић) изврстан био, разуме се по себи; али м Соколовић, као Арсеније, тако се уживео у ту удогу,да му је то једна од најразмишљеније и највештије одиграних улога његових, и у опште од ликова из народнога живота. И трећи је слепац (Пешић) био на свом месту. дорић није никад тако марљтва и поентујући одиграо срескога судца као тога вечера; тим је цео комад добио свој колорит. Милка и Милева (Л. Хаџићева и Маринковићева) одговорише потпуно своме задатку; тако исто Митар, Михаљ и Милош (Недељковић, Марковић п ЛПетровић). У игри Добриновића, као брице, искочило је много место јасније п разговетније, на велико задовољство и уживање публике, која му је то одмах и признала. Овај је млади глумац за кратко време, својом марљивом, умном игром, знао стећи наклоност и добру вољу овдашње, у аплаузу не баш издашне публике. Кад додамо да Лукић беше пандур Ристо; да су сама Ружићка и Маринковићка имале доброту, те нам приказале прву и другу бабу; и да су Поповићева и сви остали били на свом месту: онда мислим, да ће свак, који је ту представу видео, пристати уза ме, да речемо друштву велико хвала на томе лепом божићном дару! ПБ.

Ко ЊОМ а В Уне 0 О % (Избор драматичних дела из репертоара народнога позоришта у Загребу.) Управа народнога позоришта у Загребу почела је сада издавати под тим насловом ода-.

бранија дела из свога репертоара. Де сада су изашле четири свеске. У првој су свесци: „Син пустиње,“ по- |

Видић, Ја сам тако сретан!

Дражић, Дакле се нисам преварио! Па сада долазим са својом молбом. (Извади писмо,) Ево, то је то писмо, и ја те молим, као свога пријатеља, да га предаш госпођи Евици,

Видић, Ја 2

Дражић, Ти, да! Кад отидеш њојзи, а ти ћеш јој лепо предати иказаћеш, Шта ћеш јој казати 2

Видић, Казаћу јој, ево господин Дражић шиље ваше љубавно писмо, |

Дражић, Не, ни пошто! Кажи јој, да јој шиљем облигацију из њене парнице!

Видић, Коју је изгубила,

Дражић, Како2 Та ја сам јој добио парницу!

(Наставиће се.)

зоришна игра у 5 чинова, од фр. Халма, превео Иван Трнски; и: „Што жена може“, изворна глума у |. чину од Јанка Јурковића; — у другојјесвесци: „Много вике ни за што,“ комедија у 5 чинова, од В. Шекспира, превео А. Шеноа; у трећој: „Дона Дијана,“ шаљива игра у 3 чина од Аугуста Морета, с немачког по К. А. Весту превео Иван Захар; — у четвртој: „Молика,“ трагедија у 3 чина, чешки написао Ј. Колар, превео Ј. Евђеније Томић. У предговору се вели: „Пре некога, времена породила се мисао, да се на свет издаје избор побољих драматичких плодова, што се чувају у књижнипама народног позоришта хрватског. Раде то готово сви просвећени народи у Европи: Французи имају знатне збирке, као „Пе #ћба(те #тапсалв,“ Га Етапсе тата пе,“ имају Талијанци „Е!. ЕгогПеојо дтата со“ Шпањолци „Врбоћека 4" Езрапа, Пољаци „Теабг ројзк“ Чеси „ОПтуадећи бр Новеки “ имају Немци множину таквих збирака, а и суседна нам племена почеше их издавати, као Словенци „БМоуевзки Тћани“и Срби „Зборник позоришних дела“ у Новоме баду Ми,на жалост, немамо толико изворних дела да би смо могли њима испунити сву збирку; наш репертоар састоји се већином из превода. Али како смо већ напоменули, овакво подузеће нужно нам је из више разлога. Шрво што ће се гледати, да се у ту збирку увр-. сте најбољи драматеки плодови других народа правилним језиком, те ће постати тако својином не само загребачкога опћинства него свега народа. Друго, што ће тим издавањем репертоара загребачкога, београдскога и новосадскога зборник постати заједничким сва три позоришта. Треће, што ће се у ову збирку уврстити и помањи комади, који ће бити добродошли друштвима што путују и позорншним драговољцима. Земалска влада одредила је позоришној управи за то подузеће годишњу суму.“ Издаје управа српског народног позоришта.