Позориште

пса

тријевић, 65. „Губернаторова ревизија,“ шаљива игра у 3 чина, од Гогоља, превео (, Димитријевић, 66. „Гроф Монте Христо,“ жалосна игра у 4 чина, нанивао Мегерље, превео Жигровић,

лаб

СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ.

(„Гренгоар“) позоришна игра у 1. радњи од Банвиља, превео Ј. Ђорђевић. приказан је први пут 10 јануара.

Главна особа, не по раду него по достојанству, то је у овоме делу Лудвик ХГ. и ако се е њиме мало нозабавимо, узрок је томе, што бисмо хтели, да упознамо нашу позоришну публику с овим занимљивим историјским лицем, да бисмо могли показати, како је верно насликано у овоме делу.

Француска беше на крају ХУ. века под стегом неколицине силних Феудатара, који су као по богу срисви „великаши“ кочили сваки корак Карла УП. ако се није подударао 6 њиховим посебним интересима. Тај интерес | поглавито беше апсолутно господарство над народом Фран| цуским, који не имађаше друга права, до та, да пуни пезајављиве чељусти својих тобподара и да угађа њиховим страстима и преластима. Лудвик ХЈ. је, дошав на престо, објавио рат овим народним крвопијама, на челу којих је стојао Карло, названи храбри, бургундски херцег. Он је победио аристократску реакцију. која за своју 06рану беше селопила савез (Тлаце) „за опште добро“, као што га сама зваше, и дао је многе аристократске „заверенуке,“ као што их он звалне, обесити. Зарад те срамне смрти назва га савремена аристокрација пријатељем пука, у намери, да га тиме нагрди,и не сањајући, да. ће једном синути дан, кад ће овакав назив моћи измирити потомство с окорелим деспотом Лудвиком ХТ.

Ђанвиљ нам износи у „Гренгоару“ вршак слободоумља у ХУ. веку, и ставља му на супрот једног владаоца, о коме историци веле, да је био најжешћи апсолутиста свога доба. Па шта чини тај владалац» дин награђује слободоумље ! Награђује га у веку антихриста, вештица, инквизиције, тортуре и томе сличних зала. Шћаше ли Ђанвиљ да омили Французима деспотију, шћаше ли да их мири с наполеонеким апсолутизмом>.. Бог види срца, а ми угледасмо у ЉЛудвику ХЕ. силнога лава како се У тренутку добре ћуди игра с мишем, кога Ће у злој ћуди да смлави једним дахом.

Јест Лудвик ХЛ. човек правичан, али није човекољубив; он не тамани ситне деспоте зарад деспотизма, него што сам осећа у себи толико снаге, да може заменити све сранцуске деспоте скупа. Он је противник ситној аристдкрацији, али сам је тако силан аристократа, даје кадар

опростити песнику, што диже свој глас за повешанеари-

64. „Гоепоја е камелијама,“ жалосна играо у | 5 чинова, написао А. Дима мл, превео (6, Дими- |

МА

67. „Господин де Бле,“ шаљива игра у 1, чину, од Хаклендера, превео Про. 68. „Греф Есекс,“ трагедија уо чинова; од Х. Лауба, превео (. Димитријевић, 69, „Гушчица из Буковца,“ шаљива играу!. чину, од Бајара, превео 6, Димитријевић, (Наставиће се.)

хжлаше,

стократе. За нас је Лудвик ХЛ. негативан слободњак, јер он ве није удружио с народом против насилника Феудалаца, него га је као хрта пујдаона њих, дана лешинама својих поданика сазида у Француској монархијски апсолутизам. Али ми се пустисмо да говоримо о Лудвику ХЛ. место о једној његовој доброј ћуди, о „Гренгоару“. Пустисмо се, да разуђавамо срце пишчево место да му захвалимо за глориФикацију песништва, што нам је у најукуснијем облику изнесе на позорницу. Гренгоар је песник спромађаво, „безпосличар“ (на овај назив покушао је неки добродушни брат наш да пљеска) — и стогашто добри Турани не држе. да је правитипесме радити, ајош мање добро радити — увек више гладан него сит. Док краљ Лудвик благује ва трпезом свога пријатеља, трговца Симона, сиромах Гренгоар облеће пекарнице и пита св мирисавим ваздухом около њих. Њега гледа с прозора пратилац и љубимац краљев, оплемићени берберин Оливије—ле—Дем, па како би желео да и гладни појета окити једно од многих вешала у турској шуми, наводи краља да, се упозна с тим чудноватим човеком. Краљ је добре воље, беше га раскравило добро вино Симоново и његово „кумче“ домаћинова млада ћерка Лујза. Затили 48сак Гренгоађр стоји, хтео не хтео, пред краљем. Али гладни појета не види сјајно друштво, не сања ко је ту; његов је поглед удубљен — у Лујду2 не, у паштету на трлези. Фабрика мислиин осећаја, желудац, тутњи од празнине, и кад „господа“ позову песника да каже коју лепу песму, он им с дражесном безазленошћу исповеда, да би волео пре што јести. На позив лукавог Оливијера да најпре декламује, па Ће добити јела, јадном песнику

_не остаје друго до да „пева“ или да излази. Глад јесила:

Гренгоар декламује и ако му се баш не пева — али штаг а црта у песничком заносу ону грозну лепу плантажу од вешала, што га је мудри вртар Лудвик засадио у шуми т рској ; свако је стабло окићено једним бунтовним племићем из „Лиге.“

„То је башта Људовика краља!“ — уздише песникова чевекољубива душа, која је вична да грди свој народ све то јаче, што већма бесне распламтеле страсти у његовим прсима,

Нечувена смелост ! На краљевим уснама већ дршће: „Водите га на вешала!“ Али шта има да изгуби на земљи питомац неба 2! Он је спреман умрети само док се мало