Позориште

| пи

35) = ~

закрани скупо плаћеном краљевском паштетом. Мирноћа честе савести импонује Лудвику, кеји се боји смрти. 0н жели да ближе шезна тога чудноватог појету, који се не плаши год његове силе, и последица је тога ближег познанства, да Гренговр добије живот на поклон ако силом овећаја евојих савлада лујзино срце и задобије њезину љубав. дхолом је деспоту стид, што је савладан, па би хтео самога себе да утеши тиме, што ће песник савладати јотн кога. Овога као да се боји Оливије, јер хоће једним ухваћеним писмом, где се открива нова завера против краља, да изведе овога из добрећуди. Писац нам заједан тренутак изводи Лудвика онаквог какав је— изводи лава у јаросном облику његовом. Из сваког погледа краљевог севају вешала, свака му реч заудара на мастан конопац; он не познаје ни пријатеља, ни кумчета, он зна само из освету. Јадан Гренгоар гледа из кута од собе, кад ће један миг „господарев“ да му потпише смртну пресуду; ваљда би и волео да се што пре сврши док не огладни из нова — али бура сестиша, како краљ зачује, даје „главни бунтовник“ у његовимрукама. Опет наступи, на жалост берберинову, за чавак збријана добра ћуд краљева. Песник је остао сам се лЛујзом,с оном истом дражесном девојчицои, која живљаше у његовим песничким сновима. Она је пред њиме — његова је ако је задобије — — Чудновата, баш средњовечна алтернатива: девојка или вешала! Не зарад тога што се боји, него што љуби ону, и што је скромни љубавник пресрећан да може гледати и говорити пре но што умре, дреше узлетели овећаји занемелом песнику језик.

Огромна је сила у песми, која уздише сиротињске уздахе, која оплакује сиротињске беде, којагрли спротињске жалбе — та је сиротиња парод, а најсиромашнији, најбеднији у њему је онај — којега је краљ изабрао Лујзи за мужа. Али непомућено срце младе девојке друтачије к-же: најбогатији је онај, који је кадар неговати у својим недрима уздахе и сузе целога народа и у небо слати сиротињске жалбе. Песник је магијском силом евоје песме очарао лепу девојку, али муж је савлађује својим мушким поносом: он не зна ко је тај бедни човек, с којим краљ хоће да је веже. Оп радије умире. но што допушта. да се поткраде и један облачак у небо. што га, је отворио својој љубавци. Лујза неби била жена, да то не осећа, и баш за то што Лујза то осећа, онануди песнику у награду то небо за постојбину, — нуди му своје срце. Краљ је истина мало задивљен, али „краљевска се не пориче;“ добри Симон није рад да квари добру Ћуд своме госту, а Банвиљ својој публици, те тако се завеса спусти на опште задовољство.

Француски писац веома је задовољио нашу плебејску | _крв тиме, што је уступио плебејској девојци тако узви| тшене осећаје, и што је на крају изоставио облигатан мираз, или „ритарски удар“ као што то обично бива. Али што не умедосмо схватити у том делу, то је: одкуда срчба Оливијерова против сиромашног песника: Ми назиремо, да ће то бити из љубоморе, али нигде се не истиче то осећање, колико би потребно било за мотивацију.

Како је ово деоце једно од најлепших ове врсте у нашем репертоару. како су у њему карактери изведени с необичном верношћу природном. а ситуације можемо ре-

о

ћи дражесне: то најволемо предиоставити, да је пишчева тенденција била та, да омили песништво својој генерацији, која се већ заглибила у блато реализма. Из уста, Гренгоарових бар зачусмо неке уздахе заоним временом када је у мислима човечијим прво слово било сразмер, а у делима лепота.

Беше ли тога двога и у игри наших глумаца; бајевић је представљао Лудвика надута, а Лудвик ХТ. није никада био надут, већ за то, што је био језујита. Јаросна Лудвика врло је добро приказао. И маска не беше верна историјском Лудвику, јер тај није носио ни браде ни барета, Ружић није требао изабрати онакав костим, који баш с нелепоте своје буди одвратност у публица. И у рити може бити сразмера и лепоте, а тога не беше никако у здравој одећи Гренгоаровој. Што се игре тиче олазилисмо, да — истина подугачке — паузе не беху попуњене мимично с оном живошћу, као што то захтева песничка крв, која је раздрагана већ тиме, што је у близини свога идеала. Али што морамо уздићи у игри Ружићевој, то је декламација: бољу не би ни писац могао захтевати ! Највише се примакла Лујзином карактеру бајевићка. У маски и костиму рутина њезина, беше на вршку, глас и мимика потпуно саобразна младој Лујзи; мало да и нисмо гледали Сајевићку као наивну љубавницу до сад у тој снази. Лукић је био у својој старачкој улози (Симон) добар као свакад, а Марковић у Оливијеровој сплетен као никад. —л—

ба Котон нет

% (Ко што тражи, то и нађе.) У В. Вараду заверило се дванаест младића, да се све дотле не ће женити, док се девојке не ману претерана луксуса. Лист „Бихар“ доноси сада одговор, што су га ти јунаци за „неженидбу“ добили од варадинских девојака : „Вредна господо! Ви стесами криви, што су се све девојке помамиле да постану „милостиве госпође.“ Ако која од нас дође у простом оделу на игранку, Ви нас и не гледате; радимо ли код куће марљиво, кувамо ли у кухињи, ви и не скидате шешира, него нас питате: „Јели код куће госпођица »“ а љубите нам руке, ако вас дочекамо седећи на меким душецима и читајући романе. Ако вас почастимо са четири добра јела, није вам по вољи, него хвалите сјајне гозбе, где је пун сто којекаквих одабраних јела, где се после чорбе заређују силни асијети. Поштовано господо! Одреците се скупих смотака, чаја, каве, Фотографија, вожења и других обичаја, велике господе, радите, одевајте се просто, и жените се марљивим, штедљивим девојкама, каквих има доста, па ћете одмах бити Борисни чланови људскога друштва,“

" (Краљ и војник.) Садашњи краљ баварски у својој шетњи по Мопакову наиђе на војника инвалида, па ће да га запита: „Где си допао рана“ — Код Седана! „Познајеш ли мед“ — Не познајем! — „Ја сам краљ.“ Војник се исправи, поздрави краља по војнички, па рече: Молим за опроштење, светли господару, што вас нисам познао. — „То ми је зачудо.“ — А како да вас познам, кад ви, светли господару, не идете убој,аја у позориште!

Издаје управа српског народног позоришта.