Позориште

мо нашло у шлафроку. (За себе.) Хвала Боку, кад | жила, али ја сам добар човек, па не могу да

вам се извукао!

Видић (за себе.) Овај уме да лаже!

Софиза. Драти мужу, онда опрости! Ствар онда са свим другчије изгледа! Да како, могла сам се одмах сетити, али ко би помислио Евица! Хоћеш ли ми опростити,

Дражић, Управо не бих требао, ниси заслу-

св на тебе расрдим, (Пређе јој.)

Марија, Евица да пише љубавна писма, — то не може бити! Она је тако млада, мирна, ни се ким нема познанства, овим са господином Миланом, а с њиме, кад овамо дође, ни две речи не проговори, Не, то не може бити! У осталом, можемо је запитати, да пошљемо по њу!

(Наставиће се.)

СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ.

(„Уњкава комедија“) приказана беше 13. јануара. Четири године нису се јављале овде те „шаљиве слике из нашег свакидашњег живота,“ па сад их видесмо екраћене и углачане. Слике из нашег живота свагда су нам добро дошле, па ма с временом имале само историјску вредност. Али ове слике нису само из прошлости сеоскога живота, у Славонији, него многа од њих личи још веома на гдекоју данашњу фотографију нашу. Што се представе тиче, најбоље су извели своје улоге: пуница (Ј. Поповићева) и Цисрић (Ружић). Софији (Ружићки) се публика одазвала на њезино лепо певање. Евелина и Клара (Л. Хаџићева и Л. Мариковићева) играху изврсно, али изгледаху превећ младе за „кћери од прве жене.“ Удовци Уњкић и Крмелић (Сајевић и Зорић) беху масковани а у неколико и радише по немачкој шаблони, те се тим не одужише складности. Лиза, Шумарски, Јулије и Мика (Маринковићка , Недељконић, Добриновић и Соколовић) беху наши типови, Ки Б.

У критици о „Гренгоару“ поткрала се једна погрешка, знатна, за то, што преврће смисао.

Тамо стоји: „То је башта Лудовика краља!“ — уздише песникова човекољубива душа, која је вична да грди свој народ све то јаче, што већма бесне распламтеле страсти у његовим прсима,“

Место грди ваља читати грли.

% (Венац о нашем народном пезоришту.) Загребачки лист „“лепас“ пише о налпем позоришту ово: „Између сва четири стална позоришта на словенском југу има новосадско позориште најтежи положај. дагребачко и београдско добијају од земље обилну потпору, а иљубљанскоме даје крањски сабор сваке године приличну припо. моћ, Новосадско нема згоде утећи се сабору или влади, оно живи од прилога народа и од свога рада. 0 тога не може држати толико особља, колико загребачко и београдеко, С тога и-не може толико жртвовати на репертоар. Те околности приморавају управу, да у летње доба, даје са дружином представе по мањим местима, а зими приказује се стално у Новоме Саду. Крај свих тих неповољних околности морамо изјавити о радошћу, да се ново-

садско позориште добро развија. Нешто пре месец дана отпочеле су опет редовне представе у |Новоме Саду, те на ново излази позоришни лист „Позориште,“ орган позоришта врло добро и практички уређиван.“ За тим доноси „Ујепас“ податке о нашем позоришту по извештају наше позоришне управе, штампаноме у „Поворишту,“ па на крају вели ово: „Управа позоришна у Новоме Саду издавала је редовно (осим летњег доба) позоришни лист „Позориште“ и „Зборник позоришних дела“ (до селе 7 свезака.) Разгледав репертоар новосадског позоришта, морамо признати, да је избор « веће стране добари укусан, те се не трати време на којекакве лудорије. Ми ћемо деловање пратити позорно као и загребачко, те бисмо желили, да исто можемо чинити и о београдском и љубљанском позоришту, да имамо података. Молимо том приликом своје пријатеље, да нам буду у томе у помоћи.“

О зоо Ри тон:

% (Вараждинско позориште.) Неки одушевљени дописник „Маг. Моу.“ пише из Вараждина: „Да нам се случајно усред зиме славујак у грму огласи, заиста, сваки би између нас климао главом; пли да се ласта на само младо лето накити славујевим перјем, и да нам његовим милогласним гласом запева, донста, сви би се крстом крстили и чудом чудили: какво је то чудо! А нешто томе чуду слично доживио је Вараждин управо на први данак ове године, и то у позоришту, где но је позоришна управитељка Олга плем. Отефанијева, тврда немица и поносита ћерка велике немачке државе, у хрватском народном оделу говорила хрватски „поздравни говор на младу тодину.“ Већ сама позоришна цедуља: „оба -Тћеафег Уагавф а. Неше Поппегафбас деп 1. Јаппег 1874, МепјаћгаУучвзећ, ша сгоанзећег 5ргасће ппа Хабопајсоз т, сезртосћеп хоп Ојва уоп Бјерћапу,“ итд. свакога је веома

"изненадила. Јер ко је икада видио или чуо такву мета-

морфозу: Немицом бити, не знати ни речице хрватски, па у хрватском народном оделу хрватски краснословити,“ и т. Д ит. д“ „Мет Шеђећеп уаз узе Пи посћ тећг 27

Издаје управа српског народног позоришта.