Позориште

о у НОВОМЕ САДУ У СУБОТУ 2. ФЕБРУАРА 1874. <777“

и ен „атара У" | | ј | | | || | | 48 ВР0) | А

УРЕЂУЈЕ А. ХАЏИЋ,

излази ЧЕТИРИ ПУТА НА НЕДЕЉУ НА ПО ТАБАКА, — СТОЈИ ЗА НОВИ САД 40. А па СтРАНУ 60'н0Б. МЕСЕЧНО. — ЗА ОГЛАСЕ НАПЛАЋУЈЕ СЕ ОД ТЕДВЕ ВРСТЕ 3 нов. И 30 ЗА ЖИГ СВАКИ ПУТ.

доШунЕ И ИСПРАВКЕ ЗА , ГРАЂУ 3 ЗА ИСТОРИЈУ СРЕ. ПОЗОРИШТА“

од Јована Ђорђевића.

(Наставак,)

Књиге, које сам од ПШејића за позориште до- скоро једини меценати наших убогих књижевника, био, тек сам после на путу просекао и уњиза- и скоро једини купци и читаоци наших књига ! гледао, Скромна старина! Кад ми их је предавао, Да се вратимо на ствар. Ако је Аркадији Пене рече ми, да их је сво јим трошком издао! | јићу год. 1963, било 86. година, како му је било Њему доста беше, да ми напомене, да су то 10 година, кад је „генерала Бауера“ представкњиге „његовог учитеља Марка Јелисејића,“ само | љао, то би се бечкеречке представе и почетак му до тога беше стало, да то њему мило име | српскога позоришта могле ставити у годину 1787; не заборавим! Обе су књиге на свет изишле без аакомује било 54, ондау 1789. Обе године допренумерације, — сад разумем, одкуда старцу | лазе у владу цара Јосифа ПЦ. — У Темишвару још пуна два сандука књига! Па какав скроман | би се могло дознати, које је године умрђо Пепотпис издаваоца! Само А, 1, на другом листу | јић, и колико му је тад година било, па би се у обадве књиге, А шта стоји пред тим потли- | према томе година та могла тачно означити; а сом> Дед да видимо „Велизарија,“ који је 1832, | још тачније, ако би се у В, Бечкереку, где се штампан, Ту Пејић говори „Љубезном Нара- | Пејић родио, прегледали крштени протоколи од

штају,“ каже, дасе писац овога дела претриде- | год, 1776—1780, — јер се онде воде одт, 1746,, сет година у вечност преселио, и да он оводел- а нису пропали,

це „у свет издаје, да тиме своју свету дужност Кад Пејић за Јелисејића 1832, пише, да је и топлу благодарност своме бившему учитељу | пре 30 година умрђо, то се о Јелисејићу зна, пред целим ерпеким светом засведочи“ — Ау да је умрђо год, 1902. — 0 овом човеку, који је

„Александри и Наталији“ (год. 1888.) обраћа се први покренуо српске представе, ваљало би да „Љубезној младежи Србској,“ којој он ово делце | што више сазнамо, То би се могло покушати у „без икакве своје користи само за то у руке Бечкереку, где је Јелисејић учитељовао, и где предаје, да тиме даде познати, да свом ду- се не да мислити, да му је спомен сасвим угишом и срцем не престаје љубити свој премили | нуо, Могли би се потражити трагови и у архисрпски род“ — ви црквене и варошке општине, — Исто би тако

Нека ми читаоци не замере, што се мало ду- | ваљало обратити се на наследнике покојнога Пеже бавим са драгом сликом Аркадије Пејића, Он | јића, да се види, је ли што иза њега остало у је не само једини од најстаријих питомаца срп- | каквим белешкама или писмима; или да ди се ске Талије, који је до у наше дане дотрајао, и | што они, који су око њега били, сећају, да им коме беше дано, да доживи и угледа и своједу- | је старац приповедао. — Можда би се тако моховне прапраунуке на овом пољу: он је, као што | тла добавити још која цртица и још какав повидимо, још и достојни предетавник нашег ста- | датак из живота обојице, да што више дознамо ријег трговачког сталежа, коме наша народна | о праотцу српеког позоришта, Јелисејићу, и 0 књижевност има неописано много да благодари, | глумцу-ветерану Пејићу, који је доживио осамјер кроз дуги низ година наши трговци беху | десетогодишњи јубелеј свога глумовања,

Маи 57