Позориште

ЈН НННИР

ИМА

Јелисејићеве представе биле су дечији покушаји; биле су тек први корак, као нека предигра, Ту о позоришној вештини још није могло бити говора, највише ако је које семе бачено у млађане духове, ако се у њима побудила љубав к позоришту. Оваки упечатци у првим годинама детињетва остају после кроз цео живот; од оваке деце постају често славни глумци. песници, — али увек до гроба остају верни пријатељи позоришта, ;

Оваки покушаји ниву могли бити ограничени на сам Бечкерек, За цело их је било и по друтим местима где се тод нашао човек, који јеумео оценити користи оваких занимања за децу и њиове родитеље, Сећам се из мога детињства, да је моја покојна мати дуго чувала своју улогу из „Фердинанда и Јарике,“ који је комад са својим ученицима давао негдашњи сенћанеки ђакон и учитељ Ђорђе Поповић, са своје речитости и ученсети разглашени „поп-ђука,“ који је е Доситијем у преписци стојао, и чију је смрт Исидор Стојановић 1833, у својим „Баснама“ иу „Српском Летопису“ оплакао.

(тоји даље у истом бр: 51, да се између 1787—1789. појавила дружина, састављена из зрелих људи, да јој је управитељ био Манојло Јан-

ковић, да је представљала неке руске комаде и |

и нарочито „Трговце“ од Голдонија, — Овде би добро било, да имамо и какву такву потврду за ово што је казано; тим пре. што би ово био већ други корак у развитку нашега позоришта, био би прелаз од дечијих покушаја на представе дилетаната, и ту би ве могло видити, коме припада палма за овај други корак, Јанковићу, или Вујићу;

Донде, док се што више и поузданије о томе не сазна, боље је да се ограничимо на оно, што је извесно, а то је: да је „Емануелљ Јанковичђ студентђ медицине“ штампао у Липисци 1287, свој превод „Тртовци“ од Голдонија, Овај Јанковић морао је бити Новосађанин, јер у том делу има напред посвета цару Јосифу П, пивана немачки у Новом Саду, а на крају дела има објава на дело „Физику,“ тде писац спомиње свог „говиодара брата Јоанна Јанковича у Новом Саду.“ Допније је штампао исти Јанковић дело „Блатодарини смиљ“ (1789,) и„Зао оташљ и невалио синљ“ (1789.)

(во се дакле извесно зна. А јесу лиова дела, и још друга каква, под управом Јанковићевом и представљана, то је још под питањем,

Стоји даље у истом бр. 51, да је око 1815, године давао предетаве Аћим Вујић у Будиму, Ст, Андрији, Баји, Сегедину и по већим местима у Војводини, — Чујмо њега самог, шта говори у своме „животоописанију“ (1833.): „Ово је целоме Роду нашему познато, да нитко од Сербаља до мене није се попео био на театралноје позориште“ (стр, 416.) За тим товори о користи позоришта, Прелази после на своје представе, које иду хронолошким редом овако: Прва је предетава била у Пешти у мађарском театру, 1818, аве, 12,, и давана је „Крешталица,“ Доходаг је био 610 Ф, 27 кр, у шајну, отуда је трећина дата сиромашним ђацима, који су му помагали, друга трећина мађареском позоришном друштву, где је представа, давана, а трећа трећина школи препарандској у Сент-Андрији (стр, 420.) — Друга јепредстава била у Баји, 18. јан, 1815. где је даван „Инкле и Јарика“ (иначе и „Фернандо и Јарикал“) Приход је био 302 Ф,. 30 кр, у шајну, и тај је поклоњев удовицама и сиротама војничким (стр, 428) — Трећа је представа била у Сегедину, авг, 5, 1815. и даван је „Црни ђорђе“ и то два пута, Приход је био 525 Ф. у шајну, отуда је дао погорелој српској пркви еегединекој у горњој вароши 400 Ф, а осталих 125 Ф.дао је пола сегединској болници, а пола сиротињи без разлике вероисповести, (стр. 425.) — Све ове прилоге потврђује Вујић штампаним признаницама,

да тим има трага, да је у децемору 1823. кад се из Крагујевца враћао у Сент-Андрију, са Василијем Јовановићем учитељем земунским и још неким добровољцима дао у земуну три представе „о различитима вешма,“ овога пута у своју корист, да набави себи путна трошка, као што сам наивно додаје „и ја. преко 200 Форин, метнем у мој джеп“ (стр. 405.), — Идуће 1824, тодине видимо га у Темишвару, где даје представе, не би ли дошао до трошка, да плати штампу за своје „Новјејше Земљеописаније,“ Колико је овде представа дао и шта је предетављано, то не спомиње; само вели: „Обаче у надежди мојој будем преварен, јербо оно, што вам мислио овде е моји театри заслужити, једва сам и четверту част получио; него да сам от свију Господара Темшивараца био чесно угоштен, то је истина права“ (Стр, 406.) -

Има спомена о још једној представи, која је била 6, Фебр. 1832, у „једноме месту, кога ме-