Позориште

1 ИН

али кад њих једно четворица рекоше то исто, | а ја онда, као стидљива мома, с тешком муком покажем један комад: „Е па од ове!“ Онај чав одсече калфа, што поред стола стојаше, од онога комада седам рифи чоје, два риФа широке. да тим исписмо чашу шљивовице. у здравље Црнота Ђорђа. Онда се налазило шљивовице скоро у сваком дућану, и то не беше рђаво, јер је потодба ишла много лакше, него сад са утврђеним ценама, — бад други трговац, по што је попио шљивовипу, и лепом шареном марамом утрђо брке, рече ми: „Но, млади господине брате, одите сад у мој дућан, и онде има нешто за вас!“ Одосмо тамо. Лепа евилена марама на врат и што треба за два прелука, беше већ умотано за мој рачун. Док сам се клањао и захваљивао | товорећи да нисам заслужио толику штедроту, дотле ми наточише и другу чашу шљивовице, »), то ће бити већ сувише !“ рекох. Еда, ова не шкоди, то је стара, права сремека!“ Таком приликом прогута је човек за чав, јер све зависи од околности, и опет писмо у здравље Прнога ђорђа. — Сад се пстаче и трећи трговац са тако весе-

лим лицем, као што га небесни анђели показују. „А сад изволите к мени!“ — „Шта2 — помислим | — та ови ће вад да зареде по целој вацкој улици!“ И сад већ повле врло маленог устезања | пођем са свим храбро, јер већ сам дигао тлаву, | или боље да рекнем мој нов на високо, Одма се | упутим у прву отворену болту,; јер садвећ хте- | дох да обиграм све болте у вацкој улици, али ти мој тртовац са миловрвним лицем увати ме за руку са урођеном му љубазношћу: „Не тамо, говподине брате, овамо, овамо!“ И сад се опет нађем у дућану, где ве чоја продаје, где као у првом метнуше преда ме више комада чоје. „Одав- | де бирајте себи чоје за капут и Фрак!«“ Избор је сада већ лакше ишао, та човек ее на свашта, научи; — нешто мало безобразлука, мало слободе, мало мамурлука, мало радости, поуздања, | све то занесе човека, ма колико да се иначе за- | устеже, Богме сам ја, то ми свако може веровати, све чоје добро прегледао, да не купим мачку у џаку, и изберем најфинију, „Од ове ми одсеците!“, али нисам в ње ни повукао руку, а и риФ вам | пратио очима, да ме не преваре, и таки хтедох | да узмем чоју под пазуво., „Не трудите се“

рекоше ми — „овај ће дечко све да понесе за | вама,“ — и заиста, како се осврнем, а ту већ |

стоји шегрт, и држи чоју за огртач, мараму на врат ипршњаке, те прими и овд, — „А пошто је тог“ — протепам, — „Платиће Црни ђорђе“ — одговори трећи трговац и џружи ми чашу карловкиње, — „Живио Црни ђорђе!“ — повичем одушевљено, и тако искапим карловкињу, као да сам уз Тантала жеднео бар 48 часова, Ови добри тртовци тако су се радовали; као да су нешто добили, — бад и четврту трговац донесе нешто, што је у артију замотавао, преда шегрту и рекне: „То је за чакшире!«“ — Ја сам већ био пошао, и од вилне радости мало су ми клецале ноге: али се на ово опет осврнем, „О, молим, онда морам још једну да попијем у здравље Црнога ђорђа, ово је последња чаша, а та карловкиња баш у ерце дира, и мислим да ће још већма подетаћи пламен моје захвалности, што ми је сад врло од потребе; — јер не би желео, да ме свет држи за незахвална, а верујте ми, господо моја, тако ћу вам захвалан бити на вашим даровима, да ако узмоту да ове аљине и зготовити дадем — чему се од бога надам и од Црног ђорђа — ја их са себе скидати нећу, док и једна крпица устраје!“ — За тим се опростим од моји добротвора, и још неколико захвални еуза пролијем због Прнога ђорђа, Ја и шегрт одведемо један другог до куће; јер он требаше мени да покаже кућу, где станујем, јер од радости пошао сам био у Леополдово предграђе, а становао сам у ЈосиФовом, Али за бога, та свако зна, на што човека не наведе радост, Има по каткад у човечијој глави и други већи, увишенији мисли, којима бог зачињава, горчине живота у овој плачној долини, Млађани ме је жар гонио, да што пре наручим моје чојане аљине, и не знам ни сам, да л што сам се на то из захвалности обвезао, или што због моји слаби доходака нивам могао других хаљина наручивати, еле ја их нисам скидао са себе, док је и последња крпа трајала,“

Тако говори Балот, Ја сам ову његову подужу причу ставио овде целу, јер вам држао да ће имати доста интереса и за нашу публику. Пештански тртовци Срби одевају од главе до пете мађареког писца и глумца, што је написао један слаб комад из ерпске историје, за којиму његови другови тлумци дадоше само двадесет

Форината, (Наставиће се,)

Издаје управа српског народног позоришта. _