Позориште

м

што они весма нерадо издају новце за Театре, него када они коју Крајцару на такове жертвују, а они после целу годину за оном крвавом Крајцаром туже, јадикују и плачу; него за тнусне Балове даћеду и капу е главе и задужићеду се до саме голе коже. Други је опет узрок, што 0накови нерасудни глупаци, невеже, и завистници никакво поњатије немају о Театри; јербо да га по совершенију Театра човек запита: „Бога ти брате! Шта је у Театру предетављено и говорено било2“ А он ти на то ништа друго незна

одговорити; него почне из јавне злобе, зависти, пакости и малодушија за ону његову кукавну издану за Театер Крајцару критизирати и лајати, да није добро Театер изишао, да је овде фалило ово, да је онде оно, да није Актерка лепо обучена била, да се шлеп није лепо за њом вукао, да није здраво викала, да није лепо певала; да Актеру није лепо стојао шешир, да му је испала марама, да је ово оно, да је оно ово и проче друге мазгалије !“ (Свршиће се,)

= =

ПРИЛОГ ЗА ГРАЂУ ИСТОРИЈЕ СРПСКОГ ПОЗОРИШТА.

"Године 1828. давали смо ми представе позо- | ришне у Новоме баду „код Фазандла,“ у томје друштву био Поповић комораш, као директор, Нера Коров из „три круне,“ (а та је кућа била, преко пута од садашње „камиле“), Јова Рајић, Нерва бузанова, Атанавије Николићи ја, Маквим Брежовеки, сада свештеник у Деспот бт, Ивану. Сада се још толико могу сетити, да емо давали комад „Робови у Италији,“ али не знам од кога је био, За тим се разиђемо, али се на ново Иекупимо 1837. Т. те састависмо као што смото онда звали „летеће дилетантеко друштво“ У том ву друштву били ови чланови: М, Брежоввки; Пера Коров, Јова Капдеморд, ђ. Анастаби- | јевић, Стева Карамат из Земуна, Тома Исаковић, Сока Јовановићева (и сада жива) и Ката Јова- | новићева, Сава Пурђе и ђ. Грујић. који се поселе закалуђерио у манастиру Раковцу под тадашњим архимандритом Арвенијем Отојковићем па је и умрђо као калуђер у Раковцу. Ја, Брежовеки, представљао сам старце, ђ. Анаестасијевић љубавнике (овај је после узео за жену Соку Јовановићеву), Тома Исаковић јунаке, Стева Карамат и Пера Коров шаљивчине, Сава Пурђе старце, Јоца Капдеморд људе интригане, У Новоме Саду представљали смо за то време ове комаде: „Наденије српскога царетва,“ „Ромео и Јулија,“ „Кир Јања“ „Пријатељи,“ „Лепа Гркињал“ Обично емо представљали два пута у недељи, Играли емо већином без суФлера, јер смо улоге своје знали на памет као оченаш, У свему су нам на руку ишли Поповић комораш и Јован Полит, који су нас и поучавали у представљању. На свакој представи у Новоме баду падало је од 4—600 «, За гардеробу смо пла-

ћали 60 Ф, месечно у име закупнине Ј, Димитријећу кројачу, који је донео био из Брна до 400 пара различитих хаљина од свиле и свилене кадиве,

Из Новога Сада одемо у земуно трошку младога Опујића из Трета, и ту смо давали представе „код златнога лава,“ На позив панчевачке општине пређемо у Панчево; и ту смо се бавили три месеца дана, дајући представе у гостионици „код трубача.“ Овде нам је тако добро ишло, да смо о првој предетави „Милоша Обилића“ пазарили 1500 фр. Кад смо тај исти комад пре тога давали у Земуну, адвокат Манић тако се занео представом, да је усред сцене повикао: „удри Милошу; где год кога хватиш и дохватиш!“ Једва ву га мотли обавестити, да је то само игра,

Из Панчева дођемо натраг у Нови Сад и ту смо за време месојеђа 1838, године давали представе, При измаку г. 1839. добијемо позив од загребачке читаонице, да идемо у Загреб, После подужег преговора послаше нам 1000 Фор. у име путнога трошка до Загреба и свакоме од нас одредише 100 Фор. плате на месец, У Загребу смо добили новога члана пољкињу Ваги, Кад је друштво пошло из Загреба у Карловац, ја се вратим кући, а оно је из Карловца отишло у Сисак, из Сиска у Беотрад; а из Београда 1842, године у Нови Сад,

Оволико сам ја по сећању забележио. Нека и сваки други брат каже што зна, па ћемо брзо доћи до историје нашега позоришта, Камо среће, да се тако почело радити пре десетак година, када нас је више било на окупу!

У Двепот Ст. Ивану

Максим Брежовски, свештеник.