Позориште

род; ако окрене главу од оних глумаца, који су |

горње услове верно и савевно испунили, ако их равнодушно изложи беди, презирању, неизвесности, — губи право, да ту установу зове народ= ном, јер је сам себе „деградирао“ у број приватних позоришних принципала и управитеља,

који се само дотле с позориштем баве, _

доку томе своју корист налазе, или док ве од њих жртве не траже, _

Ова епоха почиње код нас са 16, јулијем. 1861.,

кад је образована прва народна тлумачкадру-. |

жина у Новом Саду.

Ове епохе не треба тако узети, као да је са настанком доцније епохе ранија морала престати, На против, овде је онај исти случај, који је и у природи код земљаних слојева. У дољним слојевима појављују се типови од организама мање савршених, у горњима се

поступно. појављују све савршенији, али. уз њих |

остају и пређашњи мање савршени типови; а у данашњем веку покрај најсавршенијег ортанизма | | живота доћи може, Ово ву спекуланти, ма· теријалисте,

— човека — постоје још и пужеви и шкољке, типови из најстаријих слојева.

Тако је и овде. Јелисејић је започео представе с децом, То беше први корак, то беху још врло. несавршени типови позоришних представа, Од детета се највише може тражити, да слободно „одкреше“ што је на памет научило; задовољни емо 6 њиме, ако се није збунило и споаорнице побегло, и пљескамо му.

Вујић је отпочео нову епоху са одрљедим људима и младићима. То, је већ знаменит корак у напред. Од људи се више тражи него од деце. Ту већ може бити говора, о: разумевању, и осећању, нешто и о карактерисању, једном речју о каквој таквој сценичној илузији, јер ту не предетавља дете од десет тодина. старог „ренерала Бауера.“

Али то је још све дилетантизам, као и код деце. Оваке дружине као што нагло искрену, тако се нагло и разиђу, и слабо кад оставе: за, собом другог трага; до успомену, која се ограничава на оне особе, које ву вуделовале, и на оно: место, у ком ву представе даване, Кадкад се. 0. том напише по неколико врета иу новине, Доходак од представа обично иде на какву општу цел, и представе се: дају, док траје добре воље и елоте међу пррл на нциаи и одушевљења у публици,

У осталом ове дилетантске предетаве важне су у толико; што служе као прелазак у даљи развитак позоришне вештине, што дилетантеке дружине дају први континтенат за обравовање правих глумаца,

Међу дилетантима лако се нађе по некоји, коме се овај живот на даскама тако допаджне,; ла зажели навек при том остати, Тако постане од дилетанта глумац, т, ј, човек, који је свој живот позорници посветио, и од ње живи,

Према ономе, шта ве ком дилетанту допало од овог живота на даскама, постају од разних дилетаната и разни глумци,

Једнима се допала појезија овог живота, јер да ту и мното прозе има, о том и не мисле, пили ако и мисле, а они су готови на борбу 6 том прозом, готови на рад и жртву, То су појете, идеалисте,

Другима се допао онај лаки начин, којим се ту по њиовом мишљењу до новина, ло нознанства и пријатељетва, дакле до угоднијета

Првих се нажалост врло мало налази. На жалост рекох; јер само ве међу њима може наћи праве грађеза правог глумца и вештака

Других већ има много. више, опет нажалост; јер ако немају дара, остају довека нуле у позоришној алгебри; а ако та имају, онда постају од њих често негативне воличине, што је још торе однуле, Ови се истина зовутлумцим а, али им је јавно мишљење надело друго име, које им боље приличи, — име комедијаша

И о једнима и о другима говорићу мождана другом приличнијем месту. Овде ћу само да напоменем, у чему се радња глумаца може сматрати као напредак у позоришној вештини зена радњи. дилетаната,

Напредак овај зависи пре свега од мање или веће даровитосвтиобразованостинимађрљивости појединих чланова, из којих су овака друштва састављена, Сва ова; евојства треба да су још у већој уери код оне особе, која цело друштво руководи, код управитеља, Одњега се мора. тражити јоши то, да је човек поштен, поуздан; тачан и савестан, да зна кућу водити, и да има нешто и свота имања, уз све ово иште ее за напредак позоришне вештине још нешто, што је нужно. ва еваки "напредак, а