Позориште

ОРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ.

(„Осма тачка,“) шаљива игра у 1. радњи, од Миржера. превео Ј. Хаџић, приказана је 8. Фебруара.

ЏШисац има право, што назива своје позоришио деоце шаљивом игром. Ма колико тачака више да узме ко други, да из њих екрпи шаљиву игру, сумњамо, да би му боље пошло за руком, него Миржеру ; сумњамо зато, што комад има у замислу толико оригиналности колико има иу извођењу Финоће и оштроумља. Томе ће мњењу нашем ваљда приступити и наша позоришна публика, кад јој у кратко наведемо садржај ове мале позоришне игре.

Раул Жерар је млад и богат несташко, који не зна шта да ради. да се отргне од монотоније, којим га море његови блазирани познаници. Случај хтеде, да једном излазећи из шаљиве опере, обуче туђ капут место свога, и да у њему нађе једну бележницу. Власник капута беше у њојзи забележио у осам тачака, шта ће сутра све да ради, а шаљиви младић, да би мало зачинио свој једнолики живот, науми да изврши све, што је ту забележено. Прва тачка, вели, да ваља купити на берзи сто глава шеЋера. Влеп! Раул то учини. У другој стоји, да ваља правити ту и ту посету. И то се изврши. Трећа, четврта, и те су већ испуњене. Пета је мало шкакљива, ту стоји да ваља ићи младој и богатој удовици Јулији Сантенисовој и провити њезину руку. Раул се много не премишља, и тако се дело отпочиње с петом тачком, Ми се чудимо с лепом удовицом, гледајући непозната човека како с неба у ребра иште руку од жене, коју нигда видео није, али

то га сад Јулија с хладноћом позива да се удали. На срећу тује собарица, нека милосрдна познаница Раулова. Ова му светли, али не на бавамацима негоу скровиште, где му казује шта је у записнику, и кад Раул чује шта, стоји у осмој тачци, он хита и ту да изврши. У поноћи враћа се Јулији, која је упрепашћена, видећи дрскога, младића у њезиној соби, али сазнав за што је дошао, задржи га само под тим условом, да се одели од њешпанским дуваром. Дакле осма тачка гласи, да ваља сажећи сва пређашња љубавна писма. Са задовољством прима, млада удовица једно вадругим, по што им је саслушала садржај и предаје их пламену. Два, три, ево четврто! У њему је цветак. Млади је шаљивац узбуђен, потресен. Он прича у драматском тону своју прву, несрећну љубав. Цветак је с прсију девојке, коју је обожавао; она га је дала Рауду, кад је једном у трку задржао њезине поплашене коње. Али је од тада никад није видео, само је читао, да се лепа креолкиња удала. Та је креолкиња главомјулијина „покојна“ сестра. Штаје природније него то, да жива сестра плати дуг за покојну. Јулији, као што видимо. то не пада тешко, па како и стриц нема ништа, против тога, шала се завршује озбиљном женидбом.

У шаљивој замисли овој уплетене су најлепше досетке. У Рауловој улози кипти хумор. Варница за варницом скакуће пред нама као пламен варалица, али се све те варни= це ређају у дражесне фигуре. Да је Ружић схватио карактер Раулов елужи му на част, јер је та улога јача, него што се у први мах чини, и то због лаконизма, који

се у њој повлачи до раја, и који искључује сваки патос, којим се бољи глумци радо дају занети. И у оном кратком чисто трагичном моменту Ружић га је вешто 0бишао. Сајевићка, је као Јулија биладостојна Раула. И она је вешто знала да доведе поноситост у склад сасимпатијом, | која у истини провирује свула у улози јулијиној, и ако се на осму тачку срди, то није њезина кривица него пишчева.

за мало смејемо се с њоме заједно, јер нам Раул с дражесном искреношћу приповеда, како је све забележене тачке савесно испунио. Он се не ерди, што добија кошар од Јулије; он чини своју дужност. Али жене воле оригиналност, ако их ова одвећ не вређа, и да није млада удовица сувише поносита, Раул не би пошао правнихруку од ње, и ако она врло добро познаје онога, чији је за-

писник. Јулија има једног горопадног стрица поморског капетана, човека креолца, који је одрастао у Бразилији, а остарио на мору, па му се не седи у гиздавом Паризу. Он би радо скинуо с врата младу удовицу, да се може вратити у своју постојбину, и с тога се, премда прзница, нимало не срдина Раула, гледећи га како се удвараЈулији, Ова се међу тим, знајући да не ће остати неудата, испрва игра, с младом шаљивицом, али кад јој овај исповеди, да шеста тачка иште, да зврпне суровога стрица у нос, онага тера из куће. Раул се и на то не срди, он мора по гласу седме тачке и тако да купи неколико туцета фФесова, те тако оставља младу жену, да размишља мало о целом догађају. Да богме, да је Раул много занимљивији кад није код ње, и кад се за мало врати 6 њојзи с безазленом поверљивошћу кућног пријатеља, она га самоод шале кори, што је узнемирује. Раул је сувише учтив, да иде даље, — он узима шалу за истину и прашта се, дајући јој записник, Радознало женско око брзо га је прегледало, па је нашло у њему нешто, што је Раул превидео: „Оему тачку.“ Раул је изгубио игру: није испунио све, и за

Зорић (Дибрељ) више би се допао, да је мање био горопадан у гестима. Није нужно ни тога, ни велике вике, па да човек буде — грубијап. Недељковићка је била при-

| јатна стафажа у овом комаду.

Истога вечера приказала су сејош два позната комада: „Мужу клопци“ и „Љубавнописмо. Ово последње беше изврсно изведено за то, што улоге беху у најбољим рукама. Сад смо тек могли опазити праву вредност овога нашег оритиналног дела.

= ОИ ЛОН пе о

" (Реклама.) У Млецима је дао неки платнар по угловима испрелепљивати ову рекламу: „Изборници трећега округа! Изаберите за свога заступника господина Н. Тога господина препоручују многи листови, а и свако, ко мисли добро. Али ко не верује, а добро је кади кади не веровати, тај нека се распита код платнара Ц., који већ одавна продаје платно ту и ту, те је добром робом стекао себи гласа код свега грађанства!“

Издаје управа српског народног позоришта.