Позориште

42 Родина Шу ЈЕ | || ј || | ~ ф“

бег У НОВОМЕ САДУ У НЕДЕЉУ 24. ФЕБРУАРА 1874. “7

и о 6 БРОЈ 4,

И Ћ,

УРЕЂУЈЕ А, ХАЏИЋ.

ИЗЛАЗИ ЧЕТИРИ ПУТА НА ВЕДЕЉУ НА ПО ТАБАКА. — стоји за нови сад 40, А НА СТРАНУ 60 нов. МЕСЕЧН 0. — ЗА ОГЛАДЕ НАПЛАЋУЈЕ СЕ ОД ЈЕДНЕ ВРСТЕ 3 нов. и 30 за жиг СВАКИ ПУТ.

ДОПУНЕ И ИСПРАВКЕ ЗА „ГРАЂУ ЗА ИСТОРИЈУ СРП. ПОЗОРИШТА“

од Јована ђорђевића.

(Наставак)

Каква је разлика између приватног и народ- |

ног позоришта» Та, што је приватно нестално, а народно стално. Кад је стално, не сме зависити од еваког ветрића; треба да је безбедно и од најјаче буре, Ту је народна част заложена, (С њоме се није титрати, Поједини нека дају и натраг узимају реч, то се догађа, ма да, се ни код њи не да извинити: али реч у име народа дана треба да је света; и да се никад — никад не пориче,

Сад да пређемо на управу, која је у позоришту заступник народа, Кад греши она»

Греши онда, кад се не влада онако, како се пристоји заступнику народа; кад заборави, да је за сваки њен поступак јемац и народ и част народна; кад позориштем тако управља, као да је то њено приватно имање, или као да је то приватно позориште под приватним предузимачем, (0 позоришној управи много је писано код.

других народа, и то би мотла и код нас бити засебна тема, о којој би се доста дало казати, Ми ћемо да се ограничимо на оно, што је најнужније, Много се говорило, је ли боље, да је управа у једном лицу, или у више њих. И теорија и практика је за оно прво. До душе народ вели: „Више очију више виде; али тај исти народ

вели и то; да „коликоје људи, толико је и ћуди“ |

и ако оно једно око не може да види све, лаБше је њему, да позајми и какво туђе око или да нађе себи удесне наочари, него да се бори са толиким „људма и ћудима,“ а особито са 0вима последњима, које су свагда опасне, докле год код позоришта буде глумада, а особито — тлу-

мица, Осим тога народно је позориште свагда засебни организам, који у сваком народу има свој овобени значај, и нигда се не удешава по каквој тенералној шаблони, позајмљеној од позоришта других народа, нето еватда по духу; потребама и околностима онога народа, у коме постоји, и због кога постоји. Тај организам склопити, тај значајни печат може најбоље ударити један човек, То сведочи историја свију народних позоришта код свију народа, Нигде не налазимо на строто „колегијалну“ управу; свагде се истиче само једно име; и ако се и налази, да их је било више њих, који су помагали — јер ни ја невелим, да један човек може да врши све, — али ву то увек били само помагачи а не уједно и управљачи, То еу били у једној мисли и намери сложни људи, који су се сами нозвали, да нешто изврше, па су и посао међу собом поделили, да сваки зна, шта је његово, као ттон у евирачком збору сваки евирач има своју завебну свирку. Али као овде, тако и тамо сватда се налазио по један капелник, који је такт давао и армонију удешавао.

Сад шта се иште од такве управе позоришне, која заступа и представља народ»

Ништа, друго, вамо то, да јој је и глава ин срце на свом месту, и да је ово обоје у непрестаној армонији и у непрестаном раду око позоришта, и само око позоришта,

Радња је позоришна спојени посао и рачунаниодушевљења, управитељ позоришни треба исто тако да уме рачунати, као и трговац); а исто тако да буде одушевљен за идеју позоришта, као што је песник одушевљен за. појезију, вешта за своју вештину, учењак