Позориште

за своју науку, Овај рачун и ово одушевљење не дају ве дучити једно од другог ни у најмањем, ни у највећем позоришном послу, јер су свуда спојени једно с другим, и

морају бити спојени. — Глава је компас, који | | витељу рачун и одушевљење, ове две врлине,

показује, куда треба да плови лађа: срце јепара, која лађу онамо покреће, Глава нам казује, шта је коривно, шта је поштено; срце насгони, да идемо за оним, што је корисно и поштено. А кад у сукоб дође корист и поштење, у прави или привидни сукоб: онда треба да заседну и глава и срце, и да добро испитају, има ли заиста сукоба, и ако га има, може ли се како тод обићи; а ако се никако не може обићи, онда ваља врце пре свега да спасе ствар поштења, а глави остаје само то, да ово спавење буде са што мањом штетом,

Док се тако ради, дотле је народно 1030риште на својој правој висини, и може не само опстати, него и напредовати. Али ако се ово стање и овај одношај измени; ако у управи пре-

отме једнострано мах или глава или срце, те се тако нужна између њи армонија и равнотежа поремети; или — што је још горе — ако ни глава ни срце не буде довољно развијено; или — што је од свега најгоре — ако се у упра-

изметну у себи сродне пороке, и од рачуна постане спекулација, а од одушевљења ет р а-

· еновт, и ако ве из овог кобног брака излеже још | кобнији пород: себичност, лукаветво, грабљивост,

сујета, похотљивост, ћудљивост, пристравност, поводљивост и т, д,: онда се народно позори-

| ште силази, или боље рећи пада етрмоглавце

са своје висине, и долази у ред приватних номадских дружина, па и између њих у ред горих и лошијих, јер у њему настају оне исте прилике, које и у овима; управа није више мандатар народа, јер народ тих мана и порока нема, Она је од опште ствари направила приватну, и у народном добру тражи своје користи и тера своје личне ћефове.

(Наставиће се.)

Сао

зат

СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ.

(„Роб,“) поворашна игра, у 8 чина од Е. Сиглигетије, давана је први пут 10. Фебр. на нашој позорници. Управа позоришна врло је добро учинила, што нам је изнела овај комад заслужнога и вреднога мађарекога позоришнога, писца, те је тиме вештом руком за ову сезону изабраним многобројним новим комадима још један додала, и репертоар умножила. Сиглигетијеви комади, истина, да су већином по шаблони израђени, чему је може бити узрок обилата продуктивност пишчева, али су ипак од велике вредности за то, што у њима наилазимо на особе, које сваод нас познаје, које с нама заједно живе, и чије мисли и дела ми потпуно схваћамо. 6 тога поглавито и имају успеха млоги Сиглигетијеви комади, који су са позорничком техником израђени. Он је сасвим схватио речи великог песника, који вели: Стене пигћтет 18 уопеМепвећепеђеп попа мо тв раск, да 1арев тбегезвап!!“ Он је позорницу доиста начинио огледалом живота, и са типском верношћу ствара особе, на које наилазимо куд се год макнемо; па шта је природније, него да се за њих као 88 наше добре старе знанце интересујемо! За то се Сиглигетији морају да опросте неке мане, које ретко може да савлада. „Роб“ је на сваки начин један од његових 60љих ЕКомада, а мотиве за то узео је већином из грађанскот живота, што му је јако пошло за руком. Да видимо дакле шта се збива у тем комаду.

У првом делу „сродство“ доводи нас писац у крчму, по којој се врзе нека пропалица и олупина, која непрестано живи у сукобу са законом и друштвом, и чије покварено срце само нато смера, како ће на рачун других поштених људи да проводи свој гадни и неваљали живот. Тај човек по имену Поплавац (Суботић), који је у Француској због разних злочина издржао десетогодишњи затвор, долази у Пешту, где га не познају, или су

| већ на њега и заборавили, те смишља, којим би начином

опет лако могао доћи до угодног живота. Олучајно сврну у исту крчму и неки поштени сељани, Андрија Писаревић (Лукић), жена му (Ј. Поповићева) и кћи им (Л. Хаџићева), који су дошли, да посете свога сина. 6 њимаје у друштву неки надувени сеоски племић (Пешић) са својим сином (Божовићем), младожењом Писаревићеве ћЋерке, Поплавац се одмах дошуња до њих и за тили је час све сазнао. Том приликом дозна, да је млади Писаревић чувен адвокат у Пешти, с којим се он по кобном удесу био познао, и то овако: као млад човек у пратњи неког аристократе падне Писаревић у Паризу у невољу, тега с тога у слабом тренутку више из незнања и лакоумства него из урођеног неваљалства начине кривцем у издавању лажне менице. То се дозна, те тако буде осуђен на две године тавнице. И Поплавац је био у тавници те се тамо познаду. Чим је дакле овај чуо за некадашњег роба, који се с мушком одважношћу и поште-