Позориште

401 година Џ, два ~

„=== У НОВОМЕ САДУ У ЧЕТВРТАК 28. ФЕБРУАРА 1874. 7777>~

ПОЗОРШТЕ +

УРЕЂУЈЕ А. ХАЏИЋ.

полази ЧЕТИРИ ПУТА НА НЕДЕЉУ НА ПО ТАБАКА. — СТОЈИ ЗА НОВИ САД 40, А НА СТРАНУ 60 нов. МЕЏЕЧНО. — ЗА ОГЛАСЕ

НАПЛАЋУЈЕ СЕ ОД ЈЕДНЕ ВРСТЕ 3 нов. и 30 зд жиг СВАКИ ПУТ.

ДОПУНЕ И ИСПРАВКЕ ЗА _ ГРАЂУ 3 ЗА ( ИСТОРИЈУ СРП. ПОЗОРИШТА“

од Јована Ђорђевића.

(Наставак.)

(Овака пак дружина није добра, јер не може | у чему може глумац да погреши против цели

вршити задаћу, која је народном позоришту намењена, Дакле то стоји, да управа без срца, или без главе не може створити добру позоришну дружину.

Па како је онда са сталношћу позоришне дружинег Није никако. Кадсевећ у почетку не иде на то, да се добра дружина створи; онда не може бити ни говора, да се нешто одржи, чегаинема А рђаву дружину, у којој је овладала спекулација, материјализам, комедијашлук, није ни вредно одржати, аине може се одржати, јер семе квара и рас тројства лежи већ у њој самој. Ту је онда легло плетака, интрига, ватање партаја у публици, реклами и паеквиле по новинама, унутрашње кавге, „страјкови,“ званичне болести, и цео дуги низ ситног и крупног оружја из „комедијашког“ арсенала, Као што. циганин мења коње, тако оваки глумци мењају своје управе, тако и оваке управе мењају своје глумце. 3бот таких честих земљотреса сад од странеглумаца, вад пак од стране ушраве, нити може позориште да прикупи око себе опробану гарду, на коју се у свако доба може овлонити, која се у подужој заједничкој радњи довољно извежбала, и где ву се еви један на другог навикли! нити може и једна глумачка снага рачунити на свој дуг опетанак код такот позоришта, од куда је прва протува из бела света у свако доба истиснути може,

(Ово је било о народу и о позоришној управи као заступнику народа,

Џад ћемо да пређемо на другог Фактора у позоришту, на глумца, Да би смо боље увидели,

народног позоришта, ваља да што тачније означимо границу између глумца идеалисте и материјалисте, или између правог глумца и комедијаша,

Појезија и идеализам је сопдшо зте да поп за сваког вештака, па изаглумца: али то још није све, Глумцу требају од природе још и неки дари и тела и духа, а уз те даре треба још снажна и постојана воља, треба дуго вежбање, требају многа знања. Само се тако долази до вршка, само сетако може стећи лаворвенац позоришне вештине! Али идеализам треба да му остане пратилац до гроба: никаква пега материјализма не сме га окаљати. Црни дани патње и туге, који га за цело на овом путу чекају, нека му и донесу искуства и зрелости; старије године нека га излече од гдекоје илузије млађанога доба: али свети пламен одушевљења, који му у преима као на Вестином огњишту гори, не еме се никад угасити, вештав се не сме никад понизити до занатлије, до спекуланта! Као што племенита вина покрај све јачине свагда задрже у себи и нешто еласти, тако и у глумду и у старости треба да дотраје још нешто од прве млађане ватре, Па ако му и није као Молијеру суђено да на позорници издане, а оно су му и при издисању последње мисли његове још на позорници, последње неразумљиве речи још су му одломак од које омиљене улоге!

Прави је глумац чист од користољубља, Он не сања о великој плати, о господском животу: његове се жеље не простиру даље, него да дође до евромнот стања, где неће нужду трпети, где ће моћи све снаге позоришту посветити, и само