Позориште

- У НОВОМЕ САДУ У СРЕДУ !3. МАРТА 1874.

„= а ле

+: ТОДИВ 11. „ || ј | | | || | | 48 БРОЈ 30, == = 7 • 6 УРЕЂУЈЕ А. ХАЏИЋ. ИЗЛАЗИ ЧЕТИРИ ПУТА НА НЕДЕЉУ НА ПО ТАБАКА. — стоји ЗА нови бАД 40. А НА СТРАНУ 60 НОР. МЕСЕЧНИ 0. — ЗА ОГЛАДЕ

НАПЛАЋУЈЕ СЕ ОД ТЕДНЕ ВРСТЕ 3 нови 30 за жиг СВАКИ ПУТ.

ДОПУНЕ И ИСПРАВКЕ ЗА „ГРАЂУ ЗА ИСТОРИЈУ СРП. ПОЗОРИШТА“

од Јована ђорђевића.

(Наставак.)

Тако н, пр. дилетантске представе, које су биле у Београду, Панчеву или у Новом Саду око 1539,

.

и 1840, године, важније су од оних ранијих у

Новом Саду 1826. и 1827. јер је из њих пони- |

ела.прва глумачка дружина,

која је то |

1840. у Београду представе давала, па исте то- |

године чак и у Загребу позоришни „жижак“ потпалила, али о којој још једнако врло мало зна-

0. “) — Тако је н, пр. Кнежевићева приватна дружина г, 1860. важнија од оних у 1845, и 1847. | јер је из ње поникла прва дружина народ- |

ног позоришта,

Из прве позоришне епохе, од 1787, до 1813, тешко ће већ икога више бити међу живима, који би нам или као сурадник, или као дчевидац могао дати више и ближих података, него што их до сад имамо. Ту се највише надамо у писмене документе, ако се који из оног времена нађу, и у казивања оних, који су оне

сураднике лично познавали, и од њих што слу“ |

шали и запамтили,

Много боље етојимо са другом епохом, од 1818. до 1837. У ову епоху спада Вујић, и он је — као што емо горе видели — о евојој радњи оетавио доста трагова; а и иначе још ће се наћи можда и од сурадника његових, а још више од очевидаца његове радње, који ће неке празнине моћи попунити, — У ову епоху спада и поче-

%) Ово је писано пре, него што ми је бр. 16. „Позоришта“ до руку дошао у коме је занимљива нотиција од г. М. Брежовеког, по којој је први покушај за образовање глумачке дружине био у Новом Саду год. 1837. Сад већ има изгледа, да ћемо добити доста потпуну историју ове радње, која је од 1837. у разним друштвима трајала до самога покрета 1848. Ј. Ђ.

так драматске радње Стеријине, — Али што је најглавније, у ову епоху спадају идилетантске представе у Новом баду г, 1826. и 1827. 0 којима је епомен у бр, 51. и 58. „Позоришта,“ а онај, ко је ове представе завео и руководио, Г, Атанасије Николић, заслужни ветеран на пољу народне књижевности, још је у животу и у снази. „Српска Матица“ без сумње ће га по своме закључку умолити; али нека је овде јавно пред народом умољен, да нам саопшти што више од својих позоришних успомена, ба којима је он једини сад најбогатији у Србетву, јер његова поворишна радња обухвата већ близу педесет година, и протеже се кроз другу, трећу и четврту позоришну епоху од год, 1826, до данас, дн, као сувременик покојног Стевана Стефановића, Лазара Лазаревића и Јована Рајића, могао би нам дати красних и занимљивих података о радњи оне изврене дилетантске дружине, коју је он сам саставио и руководио, и која је и дан данас у Новом бадуу лепој успомени; могао би нам нацртати тадашњи живот у Новом Саду; могао би нам живљим бојама наеликати детињетво и младост генијалног горњег „тројебратства“ могао би нам дати ближих података о тадашњој реперторији, о својој разглашеној „Аделајиди“ и о драматеком првенцу, а уједно и мезимчету Стефановићевом, о „Цар-Уурошу.“

() овом делу зна се толико, да је 1826. у Новом Саду представљано и да је 1840. у Будиму штампано трошком Константина Каулиције ново= садског ењижара, под насловом „смертђљ Уроша Петато последнћгђ цара србскога, Уужасно-жалостна. игра у петљ дфиствји, Г. 6. СтеФановича,“ Ово је дело прештампао у Београду