Позориште

И

1864. ђорђе Стајић под истим насловом, Такоје дакле једно исто дело, о ком је спомен у броју 51. и 60. ланског; и бр. 2. овогодишњег „11080риштал“ Оба издања, а особито оно прво, пуна ву погрешака, којих тешко да је било у рукопиву даровитог Стефановића,

Ја сам то дело читао 1842, године, и како ми се онда као детету допало, остало мије још и дан данас у души, Једном разговарајући се 1850, године у Сомбору са покојним Јованом Рајићем, тадашњим секретаром у велико-жупанској канцеларији, дође реч и на Стефановићевог „Цар Уроша,“ и тад ми рече Рајић, да су на томе делу још као ђаци радили: он, Стефановић и Лазар Лазаревић, али да је највећи и најбољи део од Стефановића, Рече ми даље, да су њи тројица били вршњаци и добри другови, и Стефановић да је умрђо врло млад, тек што је навршио двадесету годину живота, На моје питање, какав беше тај Стефановић, рече ми Рајић за себе и Лазаревића: „Нас двојица нисмо били вредни да му одрешимо ни „ремен сапоту његових,“ То ми беше доста, јер сам познавао обадвојицу, а особито Рајића, Обојица беху људи ванредно даровити.

„Дар-у рош“ Отефановићев много би био и сад за младића од 18—19 година, а камо ли пре педесет

година, Из китњастих Фраза севне сваки час ивера |

тенија; сцене, као што је она између Уроша, Јелисавете и Теофила, сцена саборска а особито сцене манастирске у трећем чину елужиле би на част и гдекојем старијем писцу. — Овај је комад стекао и своју читалачку публику, јер је дочекао друго издање; а био је и омиљен комад у реперторији многих дилетантеких дружина,

Из ове је епохе и „Владимир и Ковара“ од Л. Лазаревића. „Цар-Урош“ је посао генијалног гимназисте; а „Владимир и Косара“ је посао даровитог правника, И један и други је погодио праву жицу већ својим првим покушајем; а да шта било, да је Стефановић био дужега века, и да се Лазаревић није већ кодовога првог покушаја зауставио!

У оба ова дела покрај свију Флоекула из латинске и немачке литературе веје кроз и кроз чисто народни дух. Види ве, да су обојица не само брижљиво превртали Рајићеву историју, него да им је и језик и дух наших народних песама тако речи у крв прешао! Језик им је овобито леп, сладак и чист, како у оно доба осим Вука можда нико други у нас није писао!

Ј

„Владимира и Косару“ издао је Јовиф Миловук 1829, године, Писац није се потписао на књизи, и да би се већма траг заметнуо, стоји име његово острагу међу претплатницима „Лазар Лазаревић, јурат.“

(Наставиће се.)

———–— саго виса ви

ПРИЛОГ ЗА ГРАЂУ ИСТОРИЈЕ СРПСКОГА ПОЗОРИШТА,

Године. 1823, дошло је из Новога Сада у Но- | се опоменем, за управитеља изабралисмо А, Бре-

ви Бечеј позоришно друштво, које се налазило под управом ђоке Дузе, и које се састојало из самих ђака, богослова, Не опомињем се шта ву

они предетављали, само толико знам, да им је

био управитељ ђока Дуза, богослов из Новога Сада, који је доцније постао парохом у Башахиду.

Ја сам за добро нашао и ово мало саопштити, а може бити да ће се наћи. когод, ко ћеи шта више знати о овоме друштву,

Године 1830. побуђени родољубљем, састависмо ја, Лазар Миросављевић, и Антоније Брежовеки, родом из Новога Сада, друштво, у коме је био Богосав Јовановић, учитељ из Н, Бечеја, Јован Хајдин са женом, Шандор Дада, трговац житарски, и још много њих, на које не могу да

жовеког,

Представе смо давали у Старом и Новом Бечеју, и то већином ове комаде: „Светислава и Милеву,“ „Покондирену Тикву,“ „Инкле и Педрин“ „Ромеа и Јулију,“ „Генувеву“ „Јарику, дивљу девојку,“ „Алписку пастирку“ „жЖертву Аврамову“ ит, д., Много вам их и позаборављао, ад' није иначе, гомила година, која се свалила на

· моју седу главу, избрисала је многе успомене из ' моје прошлости,

Комаде за предетављање доновио нам је већином наш управитељ из Новога Сада, Ја сам био за старачке, а од чести за јуначке и комичне улоге, У „Кир Јањи“ представљао сам „Кир Јању.“ Сећам се јоши еад,да су ми аплау-