Позориште

130

оса

Кеглевичи не Сиеде овди и чрез тога народност | | нозориште стојало у свези са Панчевом и да се

изгубили, и Себе Мадлромании предали Ђесу.“

Сава Текелија му одговара између другог ово: „Ево ветђе 60, година каке тебе као дете познаем и из малена нфка лобов Внутрена мене теби превержава, хвала Бога да ни твол к мени нле оладнила, ти ви прешао 70 година а л ево испанавам осамдесета и ако е крву жилама моим ако оладнила, шобав к тебм еднаке гори И надам се да саме смрт е може угавити. — Послове многе би прјимио, но радвисе да имаш в0же и ревностђ них радити и свершивати, и ниси Као многи драми, кон само за себе живу, као и прочји скотови,“ И даље: „Чтосе тиче помоши за театр Ирисеји товам а наумио ома.каковам у новина читао о воздвиженно том, желиовам и «а тамо притеши, и е 1000, Сребра лтобов мото ко славенскомв езмка показати: но засад немога то изпанити докле мое многе Фандаше уред непоставим косе мнотоме трошка коштао, зато месеца Јола морам опет ити у беф и незнам кад св вратити, него да видишистинита мото вОО евоти шилбм 50 Фор. ер. као Јнтерес; кости на сретђа у овим писмо прилажем и т, д,“

Може ли бити што лешпе од ова два писма

Може ли се замислити што племенитије него што | је слика ова два старца, који и на прагу свог

гроба још носе на срцу блато и срећу свог на-

рода, и о том се дању ноћу старају Ова два | писма ваљало би да сваке године бар по један | је Стерија био постављен за управитеља;

пут прештампају сви ерпски и хрватски листо-

ви, да их сва наша интелигенција, и млађа и ' било да је позоришту текла помоћ из државне

старија, с обе стране Дунава и Саве, на памет научи!

Како је даље текла у Загребу ова ствар, која је с толиким одушевљењем била покренута, 0 томе ми овде врло мало знамо, или боље рећи не знамо, ништа поуздано; то једно, да није било успеха, и да је народно позориште онде

све до године 1859, спадало међу ра дечаена, | 0 томе свему треба да добијемо поузданих пода» |

така од браће Хрвата.

Други је покушај за оснивање сталнога пог збришта био у исто време у Београду, године 1840—1842, Из „Позоришта“ (бр. 54.“ т, 1878.) видимо само толико, да су представе биле најпре у „зданију“ "Енеза Михаила „код Јелена“, па онда у ђумруку доле на Сави; да се Ј. 0. Ноновић

позоришту субвенцију од 2000 талира; да је ово

Никола Ђурковић појављује као извретан глумац и радник око реперторије,

Ма да ови податци нису још довљони за историка, ипак би се дало из њих закључити, да је Београд у оно време био на путу да стече веби стално позориште, На челу управе човек, као што је био Ј. 6. Поповић, идржавна субвенција од 2000 талира у оно време, то су већ билеатрибуције правог народног поаоришта, Ту није главна ствар позоришна зграда: него је главно Фирма, коју позориште нови; чије је оно, ко управља њиме, ко св стара зањ, Ако му је народ или државна власт у име народа допустила наслов народног позоришта, ако му је она поставила, управу, ако му је она одредила субвенцију, онда је и вамо онда је то позориште народно,

Како је у том погледу стојало ондашње позориште, то ће најбоље знати г, Атанасије Николић, који је онда овде био, и у том раду живо учествовао, Док од њега, или другог ког сведока из оног времена не добијемо сасвим тачних података, дотле је узалудно свако нагађање, Саопштена мало напред позивница из оног времена личи на длаку на обичне позивница приватних дружина, са облигатном Фравом „6 ођтокен Нећег ВемШеппо“, У осталом, било да

било да се он овога посла својевољно примио; касе; било дарежљивошћу кнеза Михаила: толико

стоји; да је први корак за остварење народнога, поворишта био већ учињен, да би за првим ко-

· равом дошао био и други и трећи, и да би врп-

ва преетолница — да није било преврата од тодине 1842, — стекла била народно позориште бар на двадесет година пре, него што га је сад стекла,

Трећи је покушај био опет у Београду 1852,

· године, Овога је пута влада сама ствар покре-

| чело и да је државна влада одредила |

нула, и саставила нарочити одбор од једанаест лица, који ће новчане прилоге купити, и што устреба радити и предлагати; Овај је одбор издао 10, јунија 1852, позив „на еве пријатеље србеког народног позоришта“, у ком разлаже користи позоришне установе, и позивајући народ