Позориште

МЕ

су ови трговци били дарежљиви и правога кавалербког духа, који су готови били ин мађарског глумца од главе до пете заоденути, и српском списатељу трошак за штампу платити, чим су се уверили, да то иште или народна част,

ОРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ.

(„Разбојници“) Шилерови по преводу А. Шокорца и В. Вујића, представљани сву нам 16. марта. Не мислимо овде говорити о самом комаду, јер је нашој лублици познат, а све и да није, задаћа критике позоришне није, да нам изнози једино садржај комада самог, него и његову вредност да нам разјасни, и да онда кажеи публици, а особито глумцу, како је комад изведен у целини, и како је који глумац своју улогу схватио и извео. Једино таком оценом долази и гледалац и глумац до вишег развитка и савршенства.

и вештије износила једна слика пред очи, у толико смо већма осећали недостатак код других приказивача.,

Лаворика овога вечера припада за цело г. Марку буботићу — Фрањи Мору. Морамо признати, да му је ово тако рећи најбоља улога, коју од њега видесмо. Заиста не знамо, где смо му севећма дивили: или онде где се Фрања пред оцем претвара и брата опада, и чини се као да му срце пуца од жалости, и за оцем и за братом; или онде, где се Фрања сам са собом разговара — исерено и својеки. Гледали смо тог опаког сина, како вештачки смишља да убије оца и упропасти брата, како савест своју, што кад што провири са дна душе му, умирује својом опачином. Међу тим врхунац своје вештине изнео нам је г. Суботић при крају своје улоге, онде, где се најчешће ломи бродовље глумачке вештине о горостасно стење песниковог заноса. Баш то најопасније и најтеже место, представио нам је са најкећом жестином и живошћу, са највећом вештином. те је овом приликом, више него игда, показао, да се и на овако маленим позорницама заиста, може вештина глумачка у пуном значају њеном неговати. Цело кретање му било је скров промишљено и одмерено; бол и страх, муке са својих злочина, изнео нам је тако живо и јасно, да нисмо чисто ни помишљали, да је то само приказивање. Г. Суботићу препоручили бисмо само мало мање грчевитог трвања.

Вредан му је супарник у тој сцени био г. Лукић у улози старога Данила, те нам је тако та цела сдена изнесена у оној мери и са онаким жаром, као што и треба да је.

Но већ напред рекосмо, да, што емо више уживали, тим смо и јаче мане опажали. Поред Суботићевог Фрање јако се губио и тавнио Зорићев Максимилијан Мор. То је и-

143

о Дет да

Што се приказа овог комада тиче, били смо и врло | задовољни и незадовољни, т.ј. у колико нам се живље |

| или народна корист, Зар овај моћни Фактор сам по себи не би могао претегнути ону материјалну помоћ, коју су оновремене жупаније давале мађарском позоришту и мађарским књижевницима, а да друге Фавторе и не спомињем 2

Настивиће се.

|- от

•

стина оболео и изнемогао старац, али баш с тога сеи мо| ра на њему огледати бол за тако љубљеним дететом Кар| дом, тим живље се мора преставити борба душевна, кад сина од себе одбија. Исто је тако слабо изведена сцена где Фрањи пребацује злочин.

Да је Фрања био лошији тим би мање осетили и код старога Мора монотонију.

Али још смо мање били задовољни са Карлом госп. Недељковића. Карло би управо требао да је носилац пелог комада, у њему је требало овог вечера тражити највише | живости и вештине. Тек кад се вештачки та улога Изнесе, онда тек добија праву важност и њен противник — Фрања. Али г. Недељковић је био целог вечера слаб, што се особито видило у сцени, где се растаје с Амалијом у очевом двору, и при крају самога комада. Ту 0с0бито нисмо приметили велика бола ни борбе на њему, па ни онда, где сам себе побеђује, где убија Амалију и своју дружину распушта. Исто је тако слабо му пошло за руком нацртати Карла у оној прилици, где калуђер дружину хоће да му распршти, а сцена где истом калуђеру показује прстење, учинио је г. Рашић, као калуђер, много више комичном, него што је пошло за руком г. Недељковићу да је учини озбијном и важном. Та у тој сцени морао је спасти своју част и изаћи нам кво Јунак, што се бори више за мравду и да народу олакша, него што му је стало до плена и грабежа. Игра г. Недељковића много би добила, кад би у ошште у њој било мање стереотипног кретања са рукама, мало мање уздиваја и плачног говора. То јунацима, као што их он обично приказује, слабо доликује.

Г, Божовићу бисмо имали да приметимо, да Спигедберг није био јунак, него подла утвора, и да му за тон не приличи онако понашање; а и г. Марковић је сувише напрезао своја плућа без нужде.

Госпођа. Сајевићка је у улози Амалије, као и 'увев, била на свом месту. Особито јој је добро испала за руком сцена где позна Карла, и при крају комада где тражи смрт.

Г. Добриновић је био прилично добар Херман, а и гђа Ј. Маринковићка као Козински била је прилична. Посета је била врло слаба, а комад је добро примљен у свима сценама, што су их г. Суботић, г Лукић и гђа Сајевићка изводили, а то је и публика особито првом и тапшањем засведочавала. = Е Н.

Издаје управа српског народног позаришта.

+