Позориште

| | ||

|| ||

| | | | ||

ддљлље МОВ иалм-а

и што свету као једнака основа елужи, престаје |

бити особита, једина цел појединој уметничкој

врети. То би било тако исто, као кад би наше |

хришћанетво, које је основа нашег васцелог доцнијег светеког животног поретка, дакле и наше драме, као особиту идеју драме хтели означити, То је пак јасно као вунце, да идеја једне ствари мора бити само њена и ничија више,

Друго доба, које смо назвали текепировим и лесинговим, такођер узима страст и само њу, а никад идеју као вредство за вишу уметничку цел.

Хришћанска вера донела нам је бога љубави и спасења, Ми знамо, да и најпокваренији човек

самог унесена, Он носи у себи слободну меру своје среће и несреће, он је сам. своја судбина; а у старих је морални закон- ван њих лежао. Ма да су наши трагички јунаци у гдеком обзиру дивови, јер не пркове небу и боговима, ипак ву они слободнији, свестранији карактери, већи им је обим и јаче потресају него у ста-

| рих У колико мање имају оне тајанствене: див=

може да се поправи и покаје, те, да. се, помири | с: богом и. човештвом, да би с оне стране гроба, | био учесником божије милости. Али драматоко. |

уметништво не може. потребовати ово небеско | | догађај, од карактера, а код) старих је са свим

измирење, јер оно има посла само еа земљом, Али спаситељ је човека из. чељусти предопре-, дељења („Клетве законске“ вели библија); ишчу-

пао:и начинио га слободним, те га упутио, да, | | страст једино средетво уметничке цели, Али место

· трагичког. сукоба страсти са, судбином, која 6

сам обравује ввој карактер. Пошто је тиме сваки постао љубимцем, сликом и приликом божијом био је у једно кадар, да управља. својом судбом, и да сам одговара, за своја; дела Ослобођењем људеке природе, ослободила се и страст људска, а у драмама трагичка и комичка втраст,. Код старих је, при свој великој, уметничкој равлаици, страст ова у свима драмама имала нешто. заједничкога, а то је била опозиција, противљење судбини; То је чинило, те је тратичка стравт била у етарих гигантична, разумна и у њојзи је било; подетрека и љуте врџбе противу невидљивих силеџија, који светом владају; Код старих није могло бити, да у трагичну кривицу падне сам по себи тратички јунак њ т, лако“ умношћу (као Егмонт), љубоморношћу (као Отелој, охолошћу, љубављу или мржњом, Страст морала се огрешити о богове, а нео самога носиоца. страсти. ( тога су карактери старе, драме за: нас' бољи, а: по мишљењу старих били су, они бевбожнији, од наших, Где се старе страсти појављују. у драми, ту еу оне само, облик огорг ченот, угушеног осећања, слободе, које се, оду“ пире, угњетачу, судбини, за љубав своју или, других, те тиме упада у кривицу, Фатум, вудг. бина. као; морални. закон. постала; је. услед, хрит шћанеког закона сувишна и, немогућа, Овај мо-

рални закон, ова узда човечија, од сад је у њега;

ске енаре, у толико је величанственија њихова људека природа, која се сама са собом бори, Доказа томе даје Шекепир, и упоређење Лира и Идипа, Тиме, што све страсти, или бар разнолике ступају у борбу, није човек више тако једностран као у старих, него је свестрањ карактер му се:у свој. бујности. развија, Стога нама) није толико стало до, догађаја: као. код старих, него више, до карактера У нас, зависи

противно. | У доба шекспирово и левсингово а то је | доба драме хришћанске до Лесинта, била је дакде |

поља утиче, код нас, се трагички сукоб; страсти меће у груди јунакове у ту се само људеке втрасти; међу собом боре. Јунак се одупире; својој свестиу или се. одупире: страст. једнога човека еличној,

„или противној страсти других. људи, Шекенир

није, никад пртао трагичку идеју, неро увек тратичку страст. или погрешку срца, Све: заблуде његових. јунака долазе из дубљине) ерца; а не духа Тратичка идеја пак може понићи амо из заблуде духа, а никад из грешне страсти, никад из срца, што је у заблуди, овим ако би ве страст називала идејом, а идеја: страшћу, те: тако се појмови побркали. Како би чудно било, кад би се кавалог трагичка идеја Отела тратичка је страет љубоморе. Онда би била; и топла љубав идеја, а, привидна. побожност: била би страст! Љубомора, љубав, завист, мрзост, охолост, то: ву страсти, устезање, превртљивост, брзоплетост, кукавичлућ, погрешке су; које могу имати тратичка утиска, али освајање; света; "ослобођење. народа лажна побожност; триљивост, јебу трагичке или комичке идеје; Сасвим је све једно, истина не у обаиру абуле и радње, али у обзиру идеје: саме, по себи, која страст идеју јунакову подупире. Код Шекспира нема нитдетаке) идеје као; што је употребљује: за: ередетво 'драматске