Позориште
1 пе
цели Керњељ (у Поливету), Кребиљон и Молијер (у Тартифу.) Он нознаје само страсти или погрешке ерца и држисе у томе са евим аристотелов г начела.
И Лесивг стоји у својој драматургији на аристотелевом земљишту. ди је ваљаност аристотелових уметничких правила за нашу целу данашњу драму деказао и појетику тако протумачио, ха није вште нужде о њејзи речи тро-
шити. Нису самб Шекепир и Левинг по науци
аристотеловој о ематради" страст као средство драматичке уметне цели, него ву и Гете и Шилер то чинили у свима својим делима,
Последња три првака немачке позоришне
уметности стоје већ на граници новога добау |
ком већ нису ваму трагичку страст сматрали као средство, којим ве етрах и сажаљење буди, него ву већ и у тратичкој идеји тако средетво назирали, Већ Натана руководи идеја трпљивости, ма да се она овде не узима као средство трагичке цели, (ва идеја толеранције (трпљивости) у Натану имала је у себи (у времену богословске борбе). много тенденције, али је ову време потрло, а заостала је сама чиста, еветла идеја. У „Тељу“. у „Разбојницима“, у „Гецу“, у „Сплетци И љубави“, у „Дон Карлосу“, у „Девици орлеанској“ влада трагичка идеја, а страст само пристаје узању у „Етмонту,“ „Валенштајну“, „Клавигу“, „Марији Стјуартовој“, „Емилији Галотијевој“, „Ифигенији“, „Девици Месинекој“ поглавито страет или погрешка постизава тратичку цел, Ови прваци на пољу немачке појезије доказали ву својим делима, да се може красна драма написати по старим правилима, али
они доказиваху, да и идеја у многим случајевима
има своје велико уметничко право.
· Последње доба шлегел-тиково или боље рећи волгерово устало је противу аристотелове и лесингове драматургије, истина не полемишући, али свом својом суштином, и неће да зна за аристотелову намеру трагедије: буђење и чишћење страха и сажаљења, него поставља у место тота другу намеру и друто средство, Солтер, Филозоф романтичног доба, зна само за идеју и сматра је као кажипут уметништву. дн
јувима да је свакој драмашској уметности једина
намера, да докаже даје идеја, која особе у драми руководи, бесконачна и истинита,
Солтер вели у евојој естетици: „Трагичка лепота у томе је, што је она као облик, појављивање, противна божанској идеји, чистоме бићу; што лепота при прелазном спајању обојих, по што је ништава, пропасти, у ништа, се мора, преобратити; али што ве у истом тренутку, при пропадању обоје појави као очитовање божијер делања, идеје“, Даље вели: „У трагичкоме пропада сама идеја, сама лепота а не проста појава, Пропадајући баш указује се као чиста, божанска идеја, која се очитује, када пропада оно, што је у њој прелазно, привремено,“ Још даље. говори: „У трагичкоме пропада идеја када постаје појавом. Не пропада само оно, што је. привремено, него баш оно, што је највише, најплеменитије у нама, јер идеја не може постајати, а да није противност, Најпосле каже ; „опредељење човечије, по коме учествује у ономе, што је најузвишеније (у божанекој идеји), а ипак мора да опетоји на свету, буди прави трагички осећај, привезујући човека за земљу и за вемаљеко биће,“
(Свршиће се.)
За ти:
ЛЕ
је
ГО 3'0 Р или ОВЕ,
% (Српско позориште у Пожези.) Српско позориште под управом Ђорђа Пелеша даје сада представе у Пожези, и-ваоттито нам отуда) јављају, тамошњи "свет, јаког
Рашић, који је пре тога као шаљивчина народнога поворишта наш евет више пута развеселио Друштво ће се бавити у Пожези до нове тодине, % 1066 ц да иде | | Пакрац. Сретно да Богди“
полази. позориште. У позоришној дружини ђ. Пелеша има 15 муш-_ ких а 5 женских чланова. Међу мушкима је и Никола
||
#' (Енглеско: позориште.) Енглеска драматска књижевност развија се веома слабо. Као да су Шекепир и Шери-
| дан потрошило сву драматску снагу енглескога народа. Број
| француских позоришта расти свето више; аи талијанска! _ је опера у највећем јеку. Веома је ретко, да који Енглез напише драму. Као нове спомињу се „Сотонива жена“
опера, „Сћигећтапзе“ (црквени миш) лакрдија, и- „Кар= ло 1“ петину драма.
издаје управа српског народног позоришта _