Позориште

ДАЉА ДАВНИНА.

|

добро, овим неких маленкобти. А те маленковри биле ву, да су се од наше шуме видила, само стабла, јер смо лишће и грање морали обавити | ОБО торње мотке на куливи, да се у нашим грађанским собама горњи део дуварова и прозора није видео, да су се наше дворане завршивале

и брдама остаде без брда. „Веома красна“ била,

према тесном простору и тако је сашили, да је била као једна једина бора,

Посета, т. Џолифа, који је уједно био под=

белингемских стрелаца, јемчила нам је, да ће бар један део публике бити изображен, Како“ се зачудисмо; кад се. у вече диже завеса, а ми у засебним местима и у партеру опазисмо све саме најсјајније тоалете, Никад нисам видела толики силни накит, огртаче од чипака; ђердане од биЈН ките цвећа, лепезе, беле мараме 'на врату и лорњете, Лорњети ' ву били са: свим излишни; јер су тледаоци били само на две стопе од глумаца. Женеких ' капа било је само на талерији, на којој: ву сви-мушкарци! поскидали шешире, и

нозоришту обично пуши ипије,) Ми смо евејако донали и'чусмо' више пута од срца" смеј; одобравање, и врше песама морадосмо: поновити, Кад се) застор спустио; дођоше интови, наше | гледаоци одоше у лепом поретку и Мани виц би опет мирна као и пре,

У Белинтему остадосмо седам недеља дана и позориште беше увек дупком пуно, Код ове мирне и изображене публике остависмо се са свим комедијашких манира, изостависмо велике огласе, нити леписмо од риФа цедуље са крупним шареним писменима и ружним дрворезима, Ми смо разносили прикладне огласе, а у особитим приликама, н, пр. кад су биле вориснице или свечане представе, давали смо одличнијима програме печатане на белој евили. Г. ЏодиФ био нам је заштитник, Не само да је долазио на наше представе са, својом породицом, него је сазвао и све своје пријатеље из околине, неке | је довозио у својим колима, Често би прекупио | сва места и удешавао би свечане представе час као подгубернатор, час као спајија, час као стрелачки капетан,

до половине втубаца, а један предео ва језером

је-управо-вамо- првена- завеса, коју емо- удевили-

губернатор 'у грофетву, енајија и капетан ож

вису пушили, (У Витлеској се на; талеријама у

= Нат свирачки, збор имао је свега две егеде, На једној је гудио бедингемски нипелар. У комадима није нам ништа био од користи, јерникад не научи пратити певаче, нити је пазио на | речи. Он је свирао пре представе и међу рад- | њама, Нисмо га могли звати нашим свирачким 360-

ром) јер је-од- одличне- публике- имао толико ре-

спекта, да се није усудио сести испред ње, него је-свирао у последњем углу на галерији, у о-

, втадом, са таквом енергијом, да су га свуда мо" гличути, Наш представљач комичних стараца био

нам је други егедуш, Како је сваки час имао посла, на „позорници, то је могао свирати само иза, кулиса. (тога је бидо често смешних призора. Био је веома забораван, па често, му висалне, виолина на десној. страни, на зиду; а он беше на, левој, Такве, неприлике обично. су се приметиле у последњем тренутку. Остраг се није могло ићи, око, позорнице, дакле моради су. нашем свирду додавати виолину. преко поворнице. Једанцут беше егеда. у котару, застрта убрусом као ла је. бајаги, јело, други пут начинисмо. од ње малу бебиду, увисмо. је у, шалове и дадоемо. јој детињу капилу, Док вутусле тако, путоваде, умирао, им је господар од страха, да му се не оштети етеда; „права кремонвал“,

Једном играсмо, булверову, „Лијонеску тоспу,“ У последњој. спени. у четвртом чину опрашта, се Клаудије за навек од својематере Мелноте и љубавнице Павлине, Док он говори, треба. из далека да ее чује марсељеза, најпре слабо, па све јаче и јаче. Сцена дође, нема марсељезе, Као и обично, егедуш је био лево, егеда десно. од позорнице. Да би ово, двоје саставила, оде госпођа Мелнота за кулису и сакрије виолину под своју велику Француску кецељу. Алиније се смело приметити, да бадава иде тамо амо, Дакле овим виолине донесе и бео шешир, и док Клаудије у највећој страсти прашта се од своје миле, натавне му она шетир на главу. Да се може убити погледом, госпођа Мелнота остала би мртва, онога чава, |

У истом комаду догодн се ово, () зиду треба да виси слика лепе Павлине, на, коју Клаудије погледи, кад вели: „Не ћу никад бити живописа, Хтео бих само једну слику исписати, али камо те уметности, која би постигла узвишени узор! Шри тим речима прене публика у смеј, И ми се пођосмо смејати, кад погледасмо на зид.