Позориште

___________________----

Кад ВВ даље

% Е Немцима, опасност од Француза прети, написао драму противу Француза и њиховог „тлоара“ (славољубља) цртајући може бити првога Наполеона, његово тлачење и освајање, набрајајући јаде и борбе Немаца, с намером, да подетакне срџбу и борбу противу последника бонапартина, противу синовца му Наполеона ИЕ, и да овога у једно на опасне последице освајачких намера му опомене: то така драма може велико ЛИкд-

вање, велику одважност и уздање изазвати, она

може ласкати народној сујети, али она ипак, ма каквим даром написана била, нови на себи жиг најобичније тенденцијозности, Ако је та драма данас написана, а сутра нека је Наполеон ТТ. умрђо, па је нико не ће ни гледати, То је провлетиња — тенденције!

Има писаца, који се не ће с овим ретцима слатати; има доста и политичара, који би хтели да позорницу начине поприштем њихове борбе, распростирачицом њихове науке, и о њојзи тако ниско суде, да јој тиме пошту учинити, реформисати је и „народном позорницом“ мисле направити, Коме је воља, нека се држи овота мњења,

СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШЕТЕ.

(„Звонар богородичиве цркве) приказан је на нашој“

позорници 26. децембра први, а 27. децембра други пут. Тај „Звонар“ не заслужује управо тогимена у, овом облику, у ком га нам је наша управа приказала. У лојалном жару екраћивања и брисања, који се с обзиром на5 аката са предигром у опште само похвалити може, избрисала је наша управе, како нам се чини, једну појаву, бев које се овај комад пе би могао звати „овонар богородичине цркве“, већ би се морао звати „Есмералда“ или „Циганка“ == или ма како друкче. Но тоби још била најмања невоља, Најжалосније је, што је тим управа приморала извештача „Позоришта,“ да публици против своје најбоље воље исприповеда догађај, што је основа роману Виктора. Ига. и овој Бирх-Пеајсеркиној погревци, ате би та дужности иначе опростило дводневно засебично приказивање те нове позоришне музаре, што је два вечера, напунила, засушиле позоришне ведрице.

Једна лепа сирота жена у Епернеју, коју је 'тосподин муж оставио, има једно лепо женско дете. То дете украду Цигани, а место њега,оставе јој циганску наказу. Предигра, После 15 година смо у Паризу, покладе су. Она жена, Жервеза (Ружићка) постала је испосница у једној решетком закованој ћелији на гревекој пијаци у Паризу,

Уметништву не ће тиме учинити користи, Само онај народ, који нема зреле политике, којега је друштвени живот на нискоме ступњу, којем су јавни интереси више играчка него ли озбиљна радња и забава, воли просту тенденцијозновт на позорници, Развијен народ ратосиља се драматика, који хоће да му са позорнице овако попују. Права народна драма није представљање

| радње, која у партеру и на галерији подстиче осе-

ћаје, што их свави прави син свога времена већ по себи у грудима гаји, Народна драма је представљање радње, у којој народ, дакле и појединци, јер ови чине народ, свој људски и морални живот, своје врлине и мане, своје мисли и осећаје, своју радост и жалост описане, на видик Изнесене види, те познајући себе, поштује и облагорођује себе сама, Таке су народне драме скоро све шекспирове, шилерове и тетејеве драме. У огледалу Ових драма гледа еваки народ, гледа људство вебе вама, Оваки народни песници треба да буду сви песници, а не да су политички атенти, који се сакривају за — позоришне вулисе! По БрахФоглу | ; б.

и ту је нађу и познаду њене сељанке и јаве јој, да је наследила велико имање. Она самд. проклиње цигане пи милује ципелицу свог детета. Наиђе лепа циганска играчица. Есмералда (Сајевићка), игра народу проси милостиње и чини чини, за њом архиђакон Клод Фрело (Ружић) несрећни и Феб татоперски (Сајевић) срећни

|јој фубавник, и овај утовори с њоме ноћаске састанак,

али онај чује топ вребаће их. Народ се даље весели и хоће да бира „покладног лудог папу,“ ал. тај мора бити најнаказнији. Наиђу на Квазимода (Недељковић), „звонара боторедичине цркве,“ натакну му на главу луду капу и да га понесу, ад наиђе војничка стража те мога „звонара“ при- | вежу за пеленгир. Међу тим причају за њега, дагаје јејна жена, из Епернеја оставила на вратима, „богородичине цркве,“ а архиђакон га је прихватио у одгојио, мада је бно сав наказан; дакле он је оно циганско изметче. У то наиђе на њега Бемералда, па напоји жедног од муке Квазимода, а архиђакон Клод опрости га срамоте и муке. — Састанак Бемералде са Фебом, који је води својој дојиљи Ударди (Ј. Поповићева), а гони их невиђен Клод. Жена се упрепасти од Циганке, Феб хоће да се ожени Мемералдом, те да иду у другу земљу, у том га Клод убоде МуЧки одостраг и утече. (Свршиће се.)

издаје управа српског народног позоришта