Позориште

МАМА ама.

Едгар. Здраво да сте, добри господине! Хоће л скоро да с ударе војске Племић. На еве етране већ је објављено; За бој спремне обе стоје војске,

И тек што- се удариле нису! Едгар. Дозвол'те ми још једно да питам: Колико је удаљен одавде Непријатељ 2 (Наставиће се.)

МИЛИ ЛИМУ и -—=-==

ПОЗОРИШТЕ НА НАРОДНОЈ ОКУПШТИНИ У БЕОГРАДУ,

(Наставак.)

М. Кујунџић. Господо и браћо! Видим, да се страшне ствари овде. пред нас износе. (Вичу : Охо!) Јесте! Народ, каже се, који није своје најнужније потребе подмирио, тај народ хоће да подмирује своје луксузне потребе. Шта више народ, који се, као што у предлогу једном пре неки дан чусмо, мучи дању и ноћу, тај народ потрже се овде да подмирује потребе „сепра“ за газде и газдинице, за господу, госпође и госпођице у Београду. Ако узмемо озбиљно овај приговор, онда су то доиста страшне ствари. На такво озбиљно питање донустите ја најпре са своје стране да вас упитам ово: Ви, који сте овде на скупштини, већином може се казати да сте људи имућни, ви сте готово сви добре газде. Шта гише, за време

_ док сте овде У Београду, не можете никако ка-

зати, да сте она сиротиња, која само ради дању и ноћу, а ништа не ужива, која самбо служи за подмирење туђих потреба. Па када сте и ви сви овде у Београду оне газде, које мало час споменух, онда сте били бар који пут у позоришту. И шта сте пашли тамо у позоришту 2 (Чује се: Ништа!) Доиста! господо, за онога, који се осећа, у свему своме газдинству имовном толико скучен умно, тако саможив, да нема, осећаја ни за какву вишу мисао, ни за какво мужанство, ни за какав светао карактер, за тога је доиста господо, „ништа“, као што рече један брат посланик. Али сетимо се мало искреније, шта видимо тамо Да ли се тамо хвале и успављују газде и газдинице, госпође и госпођице, да ли сетамо узносе богаташи 2 Ко се управо тамо исмева, и ко се, обнажен од лагарија, у својој црној природи на видело износи» Износи се обнажен лицемер, који једно мисли, а друго говори. Износи се на видело кајишар, који под бичем судбине најпосле мора да. искуси, да је сам узрок не само туђем злу, него и својој рођеној пропасти. Да ли је дакле у позоришту место, где се хвале газде и газдинице,

господа и госпође г На против! Ми видимо баш у позоришту правом, да се на готованство напада, и да се тамо никоме већма не шкоди, него истим газдама, истој господи и госпођицама, које хоће без икаквих човечних и народних врлина о туђем трошку да уживају. У позоришту баш се гледа, да се изнесе на видело потпуни сјај душе и важност врлине.

Сем тога може се рећи, да је позориште део школе. Наравно, кад би човек узео сву школу тако, као у основним школама, где се уче извесне мисли на памет, где ђак ради само оно, што види да његов учитељ ради: онда би се могло упитати, каква је та школа у позоришту Јер, рећи ћете, ако позориште износи мане друштва, онда наопако, ту је место да човек баш сам учи те мане! :

Господо и браћо, ваља да се опоменемо, да у школи није главно и једино, да се науче на памет нека извесна знања, него да ее подстакне самостално размишљање и да се облагороди душа младића. Позориште баш тиме, што износи на видело мане и врлине, чини, да наша деца, која се овде васпитавају, налазе у позоришту племенита интереса, и боље је куд и камо, да наша омладина ту тражи свога задовољетва, него ли у кафанама и на другим лошим забавним местима. А поред тога што сам казао да је позориште део школе, ја се усуђујем додати још и то, да је позориште и део цркве. Ја ћу поменути ово нарсчито с тога, што је, на жалост, баш свештеник нашао се, који је овде први изашао, да говори против позоришта (жагор). Позориште право, господо, са свима делима, која се у њему износе, ради слично ономе, што се ради у цркви. Ми видимо, на пример, да се у цркви хвале јунаци старога доба. Шта више, ми видимо, да се тамо хвале и јунаци без јунаштва“ и рада за благо-

стање човечанства, али у позоришту Па