Позориште

се не хвале само јеврејски јунаци Макавеји и.

и грчки испосници, него и јунаци од године 1815. и 1804. итд. У цркви се највише каже „подајте богу божије, а цару царево“ а у правом позоришту се додаје поред тога „подајте и народу народње!“_ Према томе, господо, ја морам казати, да народно позориште није потреба лична. једнога човека, да оно није само за то, да задовољи лукеус и „сеир“, него да је потреба и полуга човечанског и народног образовања. Право народно позориште није дакле „намештај“ у згради народној, него је прозор, без когаћви најтврђа. зпрада имати на себи трагове мрака и влате нездраве!

Кад би народно позориште постало место луксува и сеира, ја бих, господо, био први, који би тражио, да се укине помоћ таковом позоришту. Верујте, ако хоће Београд да има готованска задовољства, он доиста не ће тражити озбиљно позориште, он ће тражити само пајацлуке, и лако је оставити на његов трошак такве установе, које ће задовољити његово просто уживање, јер ту неће никад бити дефицита. А може бити ни ја сам не бих био толико убеђен о потреби озбиљног народног позоришта, да нисам видео у средини нашег народа, у суседству, како се нашој браћи преко Саве забрањује, да дижу своје народно позориште. Нама се ова установа данас чини луксуз, а, на. жалост, баш непријатељи наши узимају да је оно тврди бедем за одржање свести народне. Па ни тамо ни овамо!

Позориште народно право. је сакровиште уметности народне, А што се тиче умотворина народних имао бих овде да поменем још једну ствар. Није давно било кад сам са једним од суседне наше браће у Бугарској разговарао : за што се код њих не јавља тако живо дух народни, као што се јавља код нас> Да је код нас, одговори ми он, остало као чито је код вас, да се певају уз гусле јунаци, да се проноси име Обилића, да се прича историја народна, ми Бугари не бисмо били тако лако утучени у осећању своје народности. Па да и даље то оставимо “саборима и гуслама, рећи ћете. На жалост ваља и нама овде споменути се како наши сабори све већма престају бити оно, што су некада били, како постају сваки дан више „сепри“ искварени.

Позоришту народном дужност је да ону светлу особину народну, која се таси и квари, подигне, прихвати, очува и унапреди. А да то може учинити мала је снага београдских грађана. Народ цео треба тиме да припомогне.

Хоћемо ли у интересу неоправдаве штедње да укинемо незнатну припомоћ, ми ћемо онда учинити, да дух народни без неге и критике ослаби, али ћемо: том малом штедњом, господо и браћо, учинити, да дође време, кад већ не ћемо плаћати пореза 6 талира својој држави, него туђину по 60 талира, као и наша браћа у суседсву. (агор).

(Наставиће се.)

пе ње)

У ђ

«Ој

НхОнаНОНР И ШТЕ.

# (Народно повориште у Загребу.) Софија Макси-.

мовићка, некадашњи члан наше позоришне дружине, ступила је као гост на загребачку позорницу два пута пре неколико недеља. Први пут изишла је на позорницу у улози Мере у позоришној игри „Нови племић“. О тој представи пише „Хлепас“ ово: Наивну улогу приказа нам гђа Софија Максимовићка, која је била чланом пре код новосадскога, а после код београдскога, позоришта. Говорећи искрено о тој првој њезиној представи, признајемо радо, да се види, да се госпођа пуно кретала на позорници, ну рекли бисмо, да јој је приказивање, кретање, говор пун афектације. Судећи посве објективно, рећи ћемо, да наше глумице говоре и приказују наравније, да не стискују свога грла толи силно до неке неприродне висине. За други излазак

на загребачку позорницу изабрала је г. Софија Максимо-

вићка улогу Маргите из фељетовог „Романа сиромашног младића.“ И о тој представи пише „Мћепас“ ово: „да тоспођу Максимовићку, која је лепа и окретна, имамо само приметити, да је заборавила, да глумљење није ништа друго него изнашање онога, што је природно. Ни мимика, ни говор, ни модулација гласа не беше наравска,“ И остали загребачки листови пребацују Максимовићки неприродан говор и неприродно кретање на позорници, ма, да иначе признају, да имају дара за приказивачку уметност.

# (Марија, Јеленска) на ново је примљена за члана немачког. земаљског позоришта у Прагу.

# (Ђуро Пеле) који је неколико година имао под свогом управом позоришну дружину и њоме обилазио наше крајеве, распустио је пре негде до бољих времена целу своју дружину.

Издаје управа српеког народног позоришта,