Позориште

Едгар.

Гадна слуго, што ђаволу служиш,

Ил у пако одакле и дође! (Прободе та.) Освалд (пада “на земљу.)

Ја умирем, уљо, ти ме уби.

Ово писмо, које код мен“ нађеш,

Носи грофу Едмунду Глостеру, Потражи га у британској војеци:; Ботату ћеш добити награду !

(0, -прерано, смрти, долазиш ми! (Умре.)

а ИМУМУ АЖР

ПОЗОРИШТЕ НА НАРОДНОЈ ОКУПШТИНИ У БЕОГРАДУ,

(Наставак.)

У. Кнежевић. Овде, као што сам видео из-говора свију досадањих предговорника, потрже се врло фино и суптилно питање о овој установи. Говорило се, каква је ово установа, да ли је потребна или не, да ли има пречих потреба или не2 Говорило сем о томе, да ли треба, да тај терет сноси цела! земља или не» Што се тиче мене, ја сам тој устапови сасвим противан, противан само за то, што је то једна средњевековна установа. Кад би била школа за: образовање, онда би требало да је приступна народу бесплатно, а не само да долази онај, који може да нлати. Да има пречих потреба то сви знамо. Једно једино питање, које је остало непокренуто овде, и на које бих ја желео да обратим пажњу то је: 1870 тодине има један засебан закон о поворишту. По том закону извесна лица сматрају се кад чиновници и они имају своју систематичну плату. Дакле између државе и поворишта постоји уговор. Свима је познато, да је још за време Кара-ђорђевића скупљен новац на зидање позоришта, и од тога новца. спремљен је материјал за зидање, и између државеи позоришта учињен је неки уговор, да се даје нека помоћ позоришту. Али из неких узрока, које ја не знам, није зидано, него је тај материјал уступљен држави, и држава се обећала, да управо од интереса тих новаца даје помоћ позоришту. Ако би сад избрисалиту суму, онда би позориште имало право, да тера државу, и она би морала да врати суму, и акоби држава изгубила парницу, на кога ће да падне трошак него на нас. да то бих ја био мишљења, да ми ово не гкиукидамо овим путем, него да направимо засебан предлог.

Вујо Васић. Ја хоћу да сломенем моје мишљење, шта ме је руководило, кад сам ову суму одобрио. Ја нећу тако китњасто да говорим, него хоћу чисто српски да кажем управо постанак тога позоришта. Кад се је још пре 25 година под владом раскнеза Карађорђевића по народу купила

помоћ. за нозориште, ја сам онда дао нешто више од 1 дуката, и од тих новаца купљен је плаци позориште да се зида; но није ни један педаљ од земље издигнуто па се престало да се зида. Но по што од покупљеног новца није било довољно, опет је купљена помоћ од народа. Ја сам онда, ако се не варам, дао два дуката. |

Господо, само помислите то, де у место Отамбол-капије, те страшне зидине, која је била у свези са, градом, стоји данашње ниозориште. Ко подиже позориштег Незаборављени кнез Михаило сруши капију и подиже позориште. Господо, сећам се његових врлина и остављам то позориште.

Аво се не варам, кнез Михаило оставио је 80.000 дук., на то позориште. Кад би се тај новац давао под интерес, онда позориште не би падало на терет државној каси,

Дакле поштујући врлине блаж. поч. кнеза, Ми-

хаила и његову установу, немојмо на то удара-

ти. (Чује се: Врло добро).

П. Срећковић. Ја сам путовао по Турској, ишао сам од Ниша до Скопља, и чим се емрвне, они се затварају по кафанама, те се са чочецима на најбезобразнији начин забављају. Ја сам путовао и по западу и видео сам да цео евет ноћу поврви у позориште. Ја доиста држим, да, и ако одузмете ову помоћ позоришту, ипак оно не ће пропасти, али ће доћи којекакви комендијаши, као оно што је пре било код купатила Шоповића, кад су дошле неке швабице па представљају нешто што никако не одговара нашим народним осећајима. Сада бирајте, хоћете ли чочеклуке, или лепе забаве, које нама дају, осим лепе забаве, и примере, како зли и неваљали пропадају, а. добри и поштени бивају награђивани. За то никако нисам за то, да сеова помоћ позоришту укине.

Радоња Недић. Ја сам само хтео да одговорим г. Кујунџићу да је позориште и црква једно исто. То је сасвим далеко једно од другога. Нико нека не мисли, да повориште није од