Позориште

15.000 ф. — н. 26619 58 н.

з/, дела позоришне зграде са што чини свега

Од те своте има се одбити: 1. Дуг „Матици српској“

2.884'66

КЕ [- у Они

СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ.

(Граничари. Позоришна игра у 3 чина, с песмама, од Ј. Фрајденрајха за српеку позорницу удесио А. Хаџић, музика од А. Максимовића.)

Ова је позоришна игра приказана у Новоме Саду 10. априла 0. т.

Песништво је тројако: епско, лирско и драмско. У епском песништву је главно спољашња ствар и околност у лирском унутарње осећање; драмско песништво спаја у себи и једно и друго.

Ово последње, т. ј. драмско песништво, дели се опет на три дела: на тратедију, комедију и на тако звану позоришну игру, или драму у ужем смислу. У трагедији је јунак какав характер, чија је мета и чији је облик озбиљан, ваљан, тако рећи узвишен. Тратичан јунак има свагда право — што се њега тиче;он за то има неправо ин за то пада у моралну кривицу, што своју цел, која је иначе по себи оправдана, саможиво дели од тако исто оправдане цели и интереса и околности, што владају светом. Он мора дакле прости, то јест трпити за своју кривицу, јер је цел штега већа од цели појединог. У комедији је пак такав јунак, чија је цел већ по себи својевољна, ништава, и наопака. Олучај и самовоља владају, као да су они шта паметно и морално; на послетку се опет ухвате у сопственим противностима.

оп-

Трећа фела, тако звана позоришна игра, или драма у ужем смислу, врло је потчињена и мешовита (фела уметничког песништва. Она не улази, као трагедија и комедија, у дубљину унутарњег морала. Од трагедије узајмљује озбиљну дел, од комедије весео и сретан свршетак. А почем јој у нарави лежи, да се лако и мирно реши, то не поставља праве, већ само привидне, не нужне, већ само случајне противности. Драмски заплет је само спољашњи, он се врти около заблуда п неспоразумљења, која се у своје време разиђу. Повест дакле, која. се пред нама догађа, само је лична; она се тиче само тот једног човека, који је случајно јунак драми; она нема, као што појезија иште, дубок иопшти значај; она није јасна слика човечанства. Позоришна, игра само забавља, она нас не потреса и не узвишује нас.

У ову трећу категорију драмскот песништва спадају и „Трачичари“. Од трагедије имају овбиљну цел, јер хоће

износио фонд — — — 34.515 ф. 836 н, А до ]. јула 1876, износи само 31.715 ф. 55 н То је дакле мањак 2.759. (ок Не

(Наставиће се.)

440

7990

примером да потврде, да невиност на послетку мора изићи на видело, а да злочин мора кажњен бити. Од комедије има весео и сретан завршетак. Што је последња ецена на гробљу, то је споредно — бар је уплив на злочинца (случајно) тим већи био.

Осим тог је ова. позоришна. игра за настим интересантнија, што нам даје прилике, да мало погледимо у живот наших крајишника, тог војничког народа. Њихове уредбе, њихови обичаји, па п сама народна терминологија је са

свим војнички удешена. Они су држава у држави. Ту видимо ван других особина, да пуковник има такову власт, да једним потезом пера свог може дати погубити или по-

миловати.

Ал и јесте био граничар, тај Андрија Миљевић. Као таквог та је иг. Ружић и схватио и публици приказао: отворен, поштен, жесток. Таква му је и жена Маца, која је и жена и граничарка у један мах. У гђи Ружићки — изврсној вештакињи — беху та својства до врхунца оличена. И публика је била тронута њиховом игром, те их је после призора у тамници изазвала, Г. Марковић (Сава Чујић) био је заиста уља и неваљалац, као што улога, захтева ништа више, јер ипак није био препреден. У г. Добриновићу (крчмару Грти) смо видили граничара старца, који од радости не зна, шта да ради, што му је драги Андрија помилован. Да л је баш за то исправнио чутуру, што је тужио, да је Андрија полудео, или што је у опште бегенисао вино, то је његова брига. Био је заиста занимљив, и чисто нам је лакше било, кад је на позорницу ступао, да нас мало разведри, после толиког хунцутшага. Т'. Зорић (пуковник) био је са свим на свом месту. Тако исто и тђца Б. Хаџићева (жена му) и Бочић (Јуришић) одговорили су својим задатцима, а гтђца Л. Хаџићева (Каролина) била је заиста пикантна и несташна собарица, добра душа. Г. Лукић (Смиљанић) је знао и осећао, шта је пуковнику говорио, и то ватром, која се у старом граничару никад не тави. И сви остали чинили су своје, те је комад у делини добро испао на велико задовољство у приличном броју искупљене публике, која је своје допадање игри наших глумаца,

више пута изјављивала. С. Издаје управа српског народног позоришта,