Позориште

| пала У НОВОМЕ САДУ У. УТОРАК 19. АПРИЛА 1877. ллљ~~ |

-+0 ГОДИНА 11, > | | -6 БРИ о . в о

УРЕЂУЈЕ А, ХАЏИЋ,

ИЗЛАЗИ СВАТДА О ДАНУ СВАКЕ ПРЕДСТАВЕ НА ПО ТАБАКА, — Столи за Нови Сад 40, а НА СтРАНУ 60 н. месечно. — ПРЕТШЛАТА СЕ шаље КорнЕЛУ Јовановићу, КОЈИ СЕ из ЉУБАВИ ПРЕМА ПОЗОРИШТУ ПРИМИО ДА РАЗАШИЉЕ ОВАЈ ЛИСТ.

МА ЗаЈе Са ДИ

| (Наставак.)

Код Салвинија није убијство шала, па ни | Али халмов „Ингомар“ није дивљак, није суров. самоубијство. 'Та снажно јуначко тело треба да У њему је одмах с почетка свеже скоро нежне угине у мукама! Кад је већ пресекао врат и на _ природности, праве истине, чиста осећаја, па тле се пружио, задрхти му грчевито опружена _ нама је чисто жао, што се то у њему губи, што десна нога, па после изумире уд по уд и лупи он прелази култури. С те стране је интомаров о тле, док се најпосле и срце не стиша, те се характер са свим погрешно цртан, а према томе мртва телесина на страну превали им тако укочи. од противна учина. Осим тога изведен је псиУжасна слика, пуна доследности и истине,иако с холошки прелаз врло епоро, лењо и без праве није еститично лепа. радње. Интомар је дакле према томе тешка и не-

Као „Ингомар“ у халмовом „Сину пустиње“ блатодарна улога, и само вештак као Салвини показао је Салвини своју необичну снагу. У тој може у њој успети тиме, што ће по гдегде поулози изводи он замисао песникову боље, него _ правити саму замисао песникову. што је сам песник извео. Салвини ту не тумачи Салвини је то и учинио. Он је гледао да 0само песника, него га поправља и допуњује. С | бележи оштрије те две крајне тачке у развијању те стране је дакле у тој улови још јачи него у _ Ингомаровог характера. У салвинијевом „Ингосамом „Отелу.“ У „Отелу“ ваља само верно | мару“ видимо баш дивљака, који мрзи културу, приказати и протумачити дивну, савршену слику, а не познаје оплемењених осеђаја, а после опет коју је сам песник погодио, али у „Ингомару“ ВИДИМО га као роба јелинске културе и идеалиби било то погрешно. Ту ваља гладити и по- Сане жене. Салвини је тако рећи заоштрио углаправљати, што је сам песник погрешио као епи- | ђене особине халмовот дивљака, где се дало, а тон романтично-сентиментална, доба. Халмов „Син 1л8 није, ту нам је изнео дивну живу слику пустиње“ има истина красних места, али је опет свеже, чисте, истините, непокварене природе, за то погрешан. „Интомар“, дивље чедо пустиње, | како је Халм баш и црта. треба да представља дивљу, необуздану, сурову | У трећем и четвртом чину заноси Салвини природу као противност од цивилизације и кул- | својом природном и свежом итром, а особито у туре. Дивљаштво треба да је заблуда, а култура | тренуту, кад се „Ингомар“ заман мучи и тражи цел човечанства: једно треба да је добро, а | речи, да растумачи себи или Партенији, како друго да је зло начело у друштву човечијем. "му је у срцу. Ту му се пресипљу осећаји, а јеБорбу између та два начела треба да посредује Зик их једва прошане, тек промуца. Таки је исти и олакша срце човечије и изданак жива срца — | и у силној страсти (у трећем чину), где „Ингољубав. Дивља, сурова „Ингомара“ треба да при- | мар“ већ не влада собом. Сад је код Партеније, питоми жена, цивилизована, идбалисана жена, а одмах затим, поништен погледом њеним, јурне коју он баш с тога мрзи. То би још било дра- | на поље, као играчка осећаја, што их не познаје | матеки, само да је песник све то извео доследно. и не схвата.

| (Наставиће се).