Позориште

Ке

то, што у мађарској нема критике. Епоха славе имала је и изврсног рецензента у ђулаији, али

му је његово оштро перо навукло млого душма—

на, те се морао повући на катедру универзитетску. Мађар. не подноси критике. То је исто то-

205 еј о

х И = 6 К ЈА ар“

ЈЕ

СД

те

лике шкодило мађарском глумаштву, колико и мађарској књижевности. Мађарска историја књижевности, као што је овде пишу, гола је одушевљеност, којој се објективни читалац мора чудити,

(Наставиће. се.)

ме

СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ.

(„Милош Обилић“) приказан је на нашој нозорници 17. априла о. г. Насловну улогу играо је наш мили гост г. С. Рајковић. И глас и стас и све на њему као створено је за приказивача улота Милошеве врсте, а он је све те особине своје знао употребити као што треба, те је тако могао задовољити и строжије захтеве критичарске. Публика му је своје задовољство са игром његовом више пута, изјављивала и неколико га је пута и изазвала. Г. М. Рајковићка оправдала је игром својом онај придев „мушкобања“, што га. је Суботић својој Мари придодао као једну карактерну особину. Јуришић је у Вуку показао да размишља о својим улогама: он је тај характер лепо цртао не само у главним особинама његовим, него и у појединостима, а на неким местима, као н. пр. при кнежевој вечери, ваљала му је много п нема игра. Зорић као Бановић Страхиња био је права слика наших косовских јунака и по држању и по говору. Чисто је била милина погледати га. Лукић је као Лазар био у почетку сувише благ, сувише је било у њему нешто од светитељске природе, али у последњој радњи показао је свој лепи глумачки дар. Л. Хаџићева била је као Вукосава врло добро у првој радњи, али за опроштајну, травичку сцену недостојали су јој за сада силе. Марковић (Јусуф), Сајевић (Бајазит), Ружић (Југ Богдан), Рашић (Осман), били су са свим на свом месту, а и сви остали учинили су своје, те је представа испала на потпуно задовољство публике, која се у приличном броју искупила и другу половину нашег позоришта заузела. Прва половина, где обично тако звана „боља публика“ седи, била је готово са свим празна. Да л то беше за то што се давао „Милош Обилић“2

Ј.

ПОЗОРИШТЕ.

% (Народно позориште у Београду). У недељу 10. ов. мес. представљен је у нашем позоришту „Лионски улаж“, драма у 56 чинова, коју су написали Моро, Сироден и Делакур. Ово дело, због своје драмске важности, нашло јеу свима великим позориштима сталног места у релертоару, а и у нас се публика овом комаду увек добро одзивала, као што се то и јучерашњом, готово пуном кућом, потврдило, На другим позориштима ово дело игра се као трагедија, но због сувише жалосног свршетка, прерађено је у нас у драму. Само дело написано је изврсно и заплет се до краја поступно развија, одржавајући гледаоце у непрестаној пажњи и радозналости. Кроз цело дело провирује ваљана техника, иза тосе може рачунати међу драме вишег реда, а особито

је евршетак добар. Догађај ове драме збио се за време француске револуције.

У овом делу главно је што хоће да се истакне, како због једноличности два лица може и невин на правди Бога, да страда, поред свега озбиљнога истраживања, правог кривца, убијце „лионског улака“. Обе једнолике личности, Лезирка, и Дибоска, у разним моментима представљене су добро; представљач је до свршетка умео да прикрије пажљивом оку двојаку, тешку улогу, коју је имао да изведе, а на неким местима успео је узнети се изнад обичне своје висине, и с тога, је био више пута поздрављен. Оудија Добанстон, можемо казати да нас је доста задовољио, кад се узме у обзир, да је представљач тако рећи почетник. Само озбиљно нека проучава. улоге, с којима управа према њему не тврдичи; нека се одучава од монотоније говора п покрета, п нека прима, к срцу сваки усрдан и стручан савет, који му се у том потледу пружи. Особито њему, и сваком честитоме представљачу, не можемо довољно напрепоручивати проучавање језика и правилност акцентузације његове. — Дидје, Шопар, Јероним, Јованка, Јулија, „Келике, учинили су све, да прелстава. добије своју потребну округлину и целину, с тога је и представа ове вечери тако живо и добро испала,

И вечерас као и увек слабо се одазвао онај део публике, који се обично зове „вишом“. Знамо њезине приговоре и претензије. Али не треба у данашњим приликама, истраживати оно, што се је можда могло пре неколико година, а сад се није у стању чинити, ван да се са свим сурва у пропаст установа, на очевидну штету народа и толико одличнијих чланова, који су кроз толике зле и добре, сите и гладне дане, остали верни у нашој земљи тако грдно занемареној уметности. Друге су, господо, околности биле пре, а друге данас. Онда знатније жртве, а изискивања скромнија, а данас, Па кризе новчане, па озбиљност ратних времена, која је освојила све мисли, сва осећања народна.

Не тражимо сада херкулова скока преко непрескочљивих препона данашњих. Умиримо се, стрпимо се, настаће дани веселији и ведрији, и онда ће мувама сијнути сунце, огрејком којега оне напредују и живе правим, природним и бујним животом. Стрпиме се — та Рим није постао тек за, један дан.

Ове три напомене ирепоручујемо и онима, који наваљују на позориште изволевањима, за. која и сами знају, да се не могу у данашњим приликама задовољити. Не тражимо камен спотицања онде где га није, иначе — али до виђења други пут! Д.

Издаје управа српеког народног позоришта,