Позориште

у === | о У НОВОМЕ САДУ У ЧЕТВРТАК 28. АПРИЛА 1877. љллл~~ Ј ва 5 Мк « | +, ГОДИНА 11, + || + БР 8, 2 | ПИ | , оауриа + УРЕЂУЈЕ А, ХАЦИЋ, | ИЗЛАЗИ СВАГДА О ДАНУ СВАКЕ ПРЕДСТАВЕ НА ПО ТАБАКА, — Стоти за Нови Сад 40, А НА страну 60 н. месечно, — ПРЕТИЛАТА

СЕ ШАЉЕ КОРНЕЛУ Јовановићу, КОЈИ СЕ ИЗ ЉУБАВИ ПРЕМА ПОЗОРИШТУ ПРИМИО. ДА РАЗАШИЉЕ ОВАЈ ЛИСТ.

"СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ,

(Свршетак). |

Фредро тезр. Густав зна опет добро. нсихологију женскиња, ла му је женска сујета јако средство. Анђелију испитује тиме, што је вара. да је у неку другу Апђелију заљубљен, а: Клару, да Албин хоће Анђелију а не њу, и да ће она морати за његова ујака Радостина. Клару увери о томе још тиме, што научи Албина, да стегне срце и да се мушки покаже према њој. То је целу ситуацију променило. Анђелији није млого ни требало, јер је већ заволела Густава, а завет и онако не беше збиљски; Клара, које из сујете и гордости, које од страха, да ће добити стара мужа, а које с тога, што јој се Албин у овом облику баш и допао, заборави на завет и приволи се Албипу; Густав поред љубави Анђелијне омразио свој дојакошњи живот, а блажени Албин увидио, да ни љубав не живи од уздаха, па се сви слатко псмеваху својим младачким заблудама, Оамо се Радостин изнајпре љутио, што се нећак с њиме ги ес: Кларом пошалио, али само дотле; док није чуо ва што.

Фредроз „Девојачки завет“ је према овоме красна шаљива игра и по замислуи по изведењу. Чиста естетика могла би јој у замислу замерити само у толико, што област није скроз једнака, нето се о владу боре и Комус и Сатир. Фредроту у један мах исмејава, срамоти и немилице шиба. заблуде младих тодина и погрешне душевне смерове. Оп својом уметношћу хоће и да користи, хоће да научи. Али то није естетична погрешка, нето само нека врста слабије естетике. Особито није то погрешка у шаљивој игри, где се незна, праве области и где се чак и дилактична. појевија припушта.

Исто тако и по изведењу нема „Девојачки завет“ грубих уметничких погрешака. Карактери

су природни, истинити и конзеквентни, радња са свим психолошки основана, комика чиста, необично фина, а не прелази нигде у драстику. Што би се привидној спорој радњи могло пребацити, томе је узрок велики психолошки обим. Фредро пред нама одастире и најмањи кутић од неколико срдаца, па нам их показује у њиховом сталном еквилибријуму. Док их потисне из тога еквилибријума, ваља постепених прелаза. Мутација нарави, па'и самог уверења (ма и погрешног) пе обавља се на пречац. Ми хоћемо за сваку последицу најпре у рок, па с тога и изгледа, да је радња у „Девојачком завету“. спора. Фредро томе није крив. Толико би му се могло пребацити, да у том психолошком дедуцирању није показао оно оштроумље, што га је н. пр. у Француза. Он се том приликом враћа више пута на један исти, или бар сродан мотив, а то изгледа као репетиција. Сујета игра улогу п код Густава и код Анђелије и код Кларе. Густав о себи каже Анђелији опо исто, што и Клари о' Албину. Наравно, да је то најприродније, али опет за то мори.

То је кратко, што хтедосмо рећи о Фредровом „Девојачком завету.“ Придодали бисмо још, да је на пашој позорници у врлохабеном руху. Превод је местимице тако рђав, каквог нисмо свикли чути са наше позорнице.

Рекли бисмо што и о глумљењу, али нам је за, сада мало места. Надокнадићемо другом приликом и ако су глумци чудан свет. Духовити људи, као што су сами писци, могу се критиковати и увек имају својих мана, али. гг. глумце мораш | само хвалити, а не смеш казати, да су, и где су погтрешили. Нека се сете немачке пословице: „Уует тећЕ 21 гафеп 156, дет 156 апећ теће 21 ће еп 1 1