Позориште
УРА РА ДА
ТОМАЗО ПАД ВИГНЊ
(Наставав.)
Да пређемо опет на Шекепира.
Салвинијев Хамлет није тако заокругљен, као што му је Отело. Хамлетова сната— лежи у његовој слабости, а трагика његова у борби, да се узвиси до дела, које му ваља извршити. То Салвини-не схваћа потпуно, јер-па-њему се види, да је слаб тек само по замивли, а неодлрироде.
Боји се, да ће ту слабост представити непотпуно, |
па онда претерује у томе: До пола другога чина видиш само сенку хамлетову поред сенке очине. Хамлетује мекан, слаб; тужануја „нигде се не истиче ова иронија, онај сарказам и онајхумор, што му та је намивлио Шекепир. Тек гдегде истакне Салвини Хамлета као краљевићаи тосподара, али је и'то тако слабо, да не може бити накнада за 'онаку слабост. ' О тога: је салвинијев“ Хамлет за цело то; време! монотон, мори ипо, гдегде само занима, и то на местима, где течај радње; јаче узбуди јунакову душу. Тек у другој половини другога чина сабере салвинијев Хамлет своју сна= Ру, да отпочне праву радњу. Даље је већ више лепих места. Тако је диван призоре Розенкранцомти Гилденстерном, гдепим се Хамлет најпре изненади, па тек после прозре у цел њиховог повратка, што та'је краљица наредила, "Ту је Ха= млет' најпре изненађен, па кад их провиди,предусрета их фином иронијом и поругљивим презирањем, а: у себи је задовољан, што је умакао лукавој замци њиховој. Тај призор још нико до сад није тако дивно схватио; Наравно, да је и монолог: „Бити и не'бити “право врело за: салви=
|
нијеву уметност. Из њега је све исцрпао ; баш-све, до последњег, најмањег мотива. Ту се Салвини разликује од Росија. Роси говори тај монолог окренут према публици, као да декламује на концерту, а Салдвини је овом приликом права уметничка природа, која се много-не осврће—_ па публику Он-тај монолог изговори пола окренут и дубоко замишљен, а из тих мисли пробуди га само страхота од представа, што му се по души вију. Средиште целог салвинијевог Хамлета је онај привор, тдеје Хамлет наредио, да се пред краљем Клаудијем игра, она позната комедија, где се: трује: Хамлет лежи на душеку крај офелијиних' ногу, наслонио!) се лактом на њено колено и вреба кад мачка сваки покрет на лицу краља и краљице. У руци држи неколико листића хартије -— рукопис комада што се тредетавља-=и њима крије лице; како 'не би приметили, да он нешто мотри. У оном маху кад на позорници отрују краља, осети) узурпатор: даненог престола, да ве све то њега) тиче, па та текне у: срце. дбуви“ се; губи “боју; га Хамлет, спазив то; задрхти целим телом од) миља, чшто (се освета: свети. Ко змија упрђо усијане очи “ Клавдија, па се плаза преко офелијиних колена баш на спрам краља и'тризе од муке зтужвељане листиће. Краљ најпосле 36уњен сиђе с престола, аб њиме скочи и: Хамлет, узвикујући пи веселећи се, па се од радости хита оним листићима као; шеширом у ваздух, а листићи се весело спуштају наону тратичнонетре“ сену групу.
(Наставиће се.)
ПН _- исл О си ов и
СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ. " (Јединица. Шаљива, итра 'у 2 чина, од грофа Александра Фредра, превео Сава Петровић.)
Управа нашег позоришта баш се, збиљски заузима, за напредак тога института и нашу забаву. Од како је позориште у нашој средини, видилисмо већ неколико одабраних новитета, а ево и сада бележимо један. У суботу 28. априла о, г. приказана је овде први пут Фредрова „Јединица“, и то 6 врло добрим успехом. Пре него што коју о њој речемо, напртаћемо јој у кратко садржај.
Властелин Шумбалински, човек од кова пољских племића, нашао се у чуду. Остао удов; сермија саразмерно
:5 КИ О До. 56
мала, а броји, јадан, пет кћери, То све треба разудати, а, без знатна мираза тешко је праве прилике за властелинску кћер, Шта ће, него се јаду досети овако: растуриће четири кћери, бојати ради, васпитања, на све стране света по својој суродици, а задржаће само једну. Оне не ће знати једна за другу, а он ће временом сваку посебице уверити, а и свету рећи, да је она јединица шумбалинскова, а друге кћери да су помрле. Као јединица, наравно, да ће свака) више вредити. У том је до некле и успео. Тим начином уда одмах од суродице две кћери (Атату и Лујзу), а ону код куће (Павлину) просе двојица (Дарзински и Марецви). Таман што је отац Павлину вешто Дарзинском заручио и четврту