Позориште

пле ТО длљлљм

(Камилу) међу тим прикрио (наравно не са, свим, јер се она, већ упознала с одбијеним. Марецким), ал ево ти и удатих ећери и зетова (Гомирто и Рататински) оцу у походе, Шумбалински не зна шта ће, него се крије, а кћери и зетови се и без њега састану. Том приликом хоће свака да је јединица; + и-ветови-то- псто-тврде, па се из тога изроди највећа забуна. Тек кад се њих две споразуму, призна и отац, изводи и друге своје кћери и приповеди им за што је тако радио. Очина исповест је тако срдачна и искрена, а радост сестара тако велика, да се сви измире, па и Камилу заруче Марецком. Тек да се то сврши, али ево ти и пете кћери. Ускочила из школе за једним лајтнантом, па дошла, да моли оца за благослов. Разљућен отац опрости јој и блатослови је само стога, што. од својих чује, да је лајтнант честит и богат човек. Сад је збринуо и последњу, а да не изгледа да ће остати самохран, исповеди им најпосле доброћудно, да се и он оженио „красном пуначком женицом.“

Према овоме увидиће сваки, да овај сиже по себи није од велике естетичке вредности, особито трема конзеквенцијама уметничке шаљиве игре. Шаљива игра тражи невине заблуде и мане, а злочин и знатне погрешке у човеку и човечанству иду пред форум котурна. Шумбалински је већ таки характер. Шумбалински јако греши и као отац и као човек, Његов характер у главноме није комичан, него гадан, све да и јесте истинит и природан. Ми се таком човеку не бисмо могли смејати, него бисмо га морали презирати и мрзити. Да како, да нас је Фредро с том основом у шумбалинсковом характеру помирио опет на другу руку а и морао је то чинити. Он црта Шумбалинског с друге стране као са свим симпатична и доброћудна човека, а и од моралне садржине оних особа, што су око њега, крњи толико, колико је баш доста, а да нас она гадна страна шумбалинскове природе не индитнира. Осем тога заглади ту ману у основи нека, врста тенденције. Фредро казни тај неприродан и гадан поступак шумбалинсков тиме, што гатим поступком заплеће у велике неприлике, а, уједно шиба, друштвене мане тиме, што изигра уображене јединице и грабљиве зетове. Ако се дакле у опште може помирити увређен естетичан осећај, онда смо и ми тим помирени.

Али као да је у „Јединици“ све то споредно, а техника, у изводу шаљиве игре главно. Ако фредрову „Јединицу“ узмемо опет с те стране, онда јој морамо признати лепо место у комедији. Јамачно је то и узрок, за што се она сјајно држи и на највећим позорницама. Према такој основи Фредро не би био кадар успети с комиком у самој акцији, па за то'он.то и обилази. Он нам стваре само комичне ситуације, а у тим ситуацијама прта нам характере тако верно; природно, лако и весело, да се ми и не сетимо на прави извор свега тога. Шумбалински је у оној невољи тако комична и симлатична фигура, да ми и заборавимо на ону дубљу, али и лошију страну његове природе. Он опрашта лакомисленој кћери из врло гадних мотива, али тако доброћудно, тако оригинално, да му чисто не можемо замерити, Гомирто је, истина, грабљив зет, али је така врста људи, да, му ми то никако у грех не уписујемо, а опет је с друге стране такав, да му се ни мало не чудимо, што мираз тако лако прегори, Слуга је старо гунђало, али свака реч ње-

ова утиче на нас комично. Све је чисто ружичасте боје

"па с тога нам лешше и изгледа. Праштамо, што иначе не

бисмо. опростили; 6 лаке стране узимамо и оно, што бисмо иначе осудили. То је, тако рећи, виртуозитет у цртању и склапању, а томе се ми у „Јединици“ дивимо и смејемо. Она ће се са тих врлина још дуго одржати. и ми смо захвални и управи и преводиоцу, што су-Јединилом“-умножили сталан репертоар наше позорнице, тим више, што је у много лешлем српском руху, него што је „Девојачки завет.“

Ако је реч о самој представи, онда заслужује г. Рај-

· ковић (Шумбалински) прво место. Шриказао нам је себичнот, лажљивоју али ипак доброћудног пољског племића и неприлику његову врло живо и верно. Себичност му видиш

у начину с другима, лаж му се хвата у оном несигурном гласу пи кретању, доброћудност му вири из очију; а од неприлике и муке лије му се знојс чела. Она збуњеност добро» ћудне варалице, она, значајна црта око немих уста, кад га ухвате, онај помирљиви глас и слатка речитост кад призна и приповеда, она блажена веселост, кад све измири, онај површни тњев, а одмах за тим онај себичан осмех кад је реч о богатом петом зету, па најпосле оно страшљиво бирање речи, којима ће рећи, да је и оножењен, — све се то красно разумело и слагало са замислом.пшичевим. Т. Сајевић (Рататински) вешто је изравио горда, напрасита човека. Особито вешта беше му нема игра у призору, кад му таст бич поклања, а он љутит па ипак на њ погледа. Тај прелаз од љутње до помире био је дописта уметнички изведен. Жао нам је, што опет морамо прибележити по негде претеривање и драстику. Та, за бога, бар Сајевић има доста лепих средстава, па је ли нужде онако сиктати, онако вијати, и оно „Рат“ у свом имену онако изговарати. Један пут би било доста. Та није само оно комично, чему се галерија смеје, а вештаку глумцу не треба да је галерија највиши суд. — Г. Ружић зна, да је према целини и гомиртов характер нека, необична смеса од две противности. И маском ш игром изтладио је лакомост идоброћудност у томиртовој нарави тако оригинално, као што је то писац и захтевао. Он истина каже: „Е, сад долази само 25,000 на једну“, али већ из тих речи видиш, да ће се помирити, — Г. Сајевићка беше жива; г. Ружићка претеривала је у радости и љубомори; г. Рајковићка показала нам се пријатно несташна; т. Л. Хаџићева одмерена, гдегде жива (у призору где бирај; г. Марковић хладан; г. Бошковић крут, гдегде неспретан, у прелазима врло нагао; а т. Добриновић (слуга Валтавар)са свим противан' замислу. Валтазар је стара мртода од слуге. Он је тако звани „породички аманет“, што је прешао с оца на сина, усуђује се према томе више него што му приличи, па у

_ том необичном одношају слуге'и господара лежи комика

његова характера, али никако у самом њему. Г. Добриновић није то схватио, него је хтео из њега истесати „шаљива старца“, а тиме је прелазио у лакрдију.

Публика је примила и комад и игру с великим задоБ; вољством

ОВО РОК ОВУ “ (Ђуро Пелеш), који је своју позоришну дружину био распустио, наумио је, да је склопи на ново и тражи сада глумаца Ко жели ступити у његову позоришну дружину, може се пријавити њему самом у Нови Сад,

Издаје управа српског народног позоришта,