Позориште

од прилике фотоскулштура, која фотографише у један пут са двадесет страна; унутарњост морала се онда предати сама по себи. Као што је Нестрој делао из унутарњости на спољаљашност, тако је Трајман посредством спољашњости утицао на унутарњост. Тај-дар, да. опави и схвати спољашњост, учинио је, те је он као Хамбуржанин постао аустријски комичар. У држави, где је религиозан, политичан и народан живот једнолик, он би се изгубио, јер не би имао грађе за свој дух; али у нашем државном шаренилу пливао је он у изобиљу спољашње мно-

СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ. („Саћурица и шубара“, шаљива игра у 4 чина, с певањем од Илије Окрутића Сремца). да ових осам до девет година, од како „Саћурицу и шубару“ познајемо, тешко да је и једна сезона позоришна у Новом Саду прошла, а да није иста шаљива игра на дневни ред“ дошла; па за цело кадгод је била представљана, није никад прошло без тога, а да јој публика баш од срца не изрази гласно своје допадање. И у недељу 24. априла, о. г. вабављала је она публику, — која је тога вечера и покрај „зигрепди-а“ дворану на свим местима прилично напунила, — тако, као да сетек први пут иза завесе указала, слика, извађена из нашег народног живота, а тако п верно и живо нацртана. Свака досетка — а тих је комад пун деловала јекао сасвим нова. Заиста најбоља сведочба за, ваљаност комада. Све да и није тај комад при досадањим претресима хвалама обасипан дио, све да га и није драматеки одбор у Загребу удостојио натраде: већ је то довољно, што никако не може да застари. Ретке су то шаљиве итре, које „вечиту младост“ уживају. Како наши глумци тај комад приказују, о томе је већи сувише говорено, а да би се могло што новога у томе по· тледу рећи. Неке промене у подели улога једва да су се приметиле: при свим досадањим варијацијама некако се увек десило, да је ансамбл био ваљан. Знак је дакле, да поједини делови нису кварили тога ансамбла: сваки се новајлија лако уживио у своју улогу. Види се, да су приказивачи ако не сви, оно бар већином, „аиз де Тететз Татае“; најбоље та дакле разуму, а према томе најбоље и репродукују његов производ. . („Шркос“). Уз „Јединицу“, о којој је у прошлом броЈу овота листа. мало опширније говорено, приказан је 28. априла и „Шркос“. Гледајући тај шаљиви комад, што га је за нашу позорницу прерадио наш никад незаборављени др. Јован Андрејевић, и слушајући лепе песме, што их је за тај

ААААК ОВО АДАМ

(Свршиће се),

= 8

гоетручности, којом се знао вешто користити. Тако су постале његове безбројне народне и конфесионалне карикатуре и овде у земљи и на страни; То је комична етнографија са свим нове врсте. Тај комични начин пренео је и на грађански- живот. Он је увек тражио не типове, него индивидууме. Више та је занимала врста, него род, а још већма специјалитет или раритет, Сваки такав индивидуум имао је опет нову народност. Трајманова комика била је дакле и ту у неколико етнографска, само што су се те народности оличавале у једном човеку.

комад компоновао наш за нашу музику и за наше позориште сувише рано преминули никад непрежаљени А. Максимовић: моралисмо се потпуно одати уживању, што је у нама произвео складан приказ тога комада. А ко да'и не ужива, кад одмах у почетку Ружић (Милан) и г. Ружићка (Сока), за тим Сајевић (Која) и г. Л. Хаџићева (Јелка), а на послетку Марковић (Селаковић) и г. Ј. Поповићева (Ката) у различитим варијацијама, а свако од њих опет на свој начин, износе вешто на видик стару тему: „Пркосе, твоје је име жена!“ Том пркосу најбољи је израз умела, дати г. Ружићка и прикладном и вештом игром и лепом певком својом. Гледајући и слушајући тај „оличени пркос женски“, па ту игру Ружићкину асеб тетре, па певање њено сот ји0с0: морадосмо за право дати нашем времешнијем комшији, који, сећајући се ваљда својих лета и година, чисто уздишући рече: „Та жена не ће никад остарити !“ Лепо и добро су певали и Ружић и Сајевић и Марковић, а г. Л. Хаџићева и г. Ј. Поповићева нису криве, што им је мати природа била маћеха, те им не даде јачега гласа за певање.

Публика, која се још до сад никад није била искупила у тако лепом броју, примила је и целу представу и певање с особитим допадањем, и на њено захтевање морали сурРужић и Ружићка два пут отпевати своју песму: „Сад ћемо видити!“, а тако исто морао се поновити и секстет на крају комада. Ј,

МОЧУВИВНИ КНА.

» (Софија, Ментерова-Поперова) гласовита уметни- | ца на гласовиру и муж јој Попер, челиста ц. дворског пд- | зоришта ва оперу у Бечу, наумили су у течају месеца, маја | да дају концерат у нашем позоришту. Ми се унапред раду- — | јемо уживању, што ћемо га имати, а с нама заједно зара- | доваћесе сигурно и онај део нашега света, што мари за умет- | ничко уживање у свирди.

Издаје управа српеког народног позоришта,

ва