Позориште

о У НОВОМЕ САДУ У НЕДЕЉУ 1. МАЈА 1877. ~~~

Ц 8 ГОДИНА И], >

АЛИША

Гк

= БРОЈ 2

по ВриЗј ом па“ УРЕЂУЈЕ А, ХАЏИЋ, Излази СВАГДА О ДАНУ СВАКЕ ПРЕДСТАВЕ НА ПО ТАБАКА. — (Стоти за Нови СОдд 40, А на СТРАНУ 60 н. месечно. — ПРЕТИЛАТА

СЕ ШАЉЕ КОРНЕЛУ Јовановићу, КОЈИ СЕ ИЗ ЉУБАВИ ПРЕМА ПОЗОРИШТУ ПРИМИО ДА РАЗАШИЉЕ ОВАЈ ЛИСТ.

КАРЛО ТРАЈМАН.

(Свршетак,)

Друга, исто тако важна специјалност. трајманова беху куплети (сопрјећ), Поскочици и епиграму, са припевом; у племенитијем смислу, прибавио је тек ГТрајман важности у Бечу. Он'је: то; тако препредено и; вешто знао приказати и поенто-

вати, да је у том погледу био као неки деклама-

торски стругач алема, који је наравно струтао и но који лажан алем. Многи куплети трајманови били ву ванредно добро примљени, а овамо им језгро није 'вредило ништа, него само. приказ, предавање. Ти 'лакокрили куплети постајали су“ код Трајмана, овако: "Он узме рефрен, припев са улице, а строфе су онда текле саме од себе. Он се на пр. једног дана шетао са комичаром Матрасом по шеталишту у Кисингену. Сретали су многе женске, младе и старе, лепе и ружне, па према тим особинама пропраћао их је Матрас кривећи се са: „О јест! О јест!“ или са изразом гнушања: „О не! О не!“ Трајман није рекао ни речи, али је ту нашао припев за своје најбоље куплете. Импровизација, шала у приватном кругу, утицала је чешће на његово позоришно делање, Једном прочита 'Трајман елучајно неку нову француску лакрдију. Она му се јако допадне, те је приповеди с одушевљеношћу својим пријатељима, Можемо себи представити, како ју је приповедао. Он је управо приказивао све особе, предавање му постаде местимице песмом, а лице маском; видило се како ех Ипргопко прерађује оригинао. Пријатељи су се смејали од срца; и Трајман науми, да ту целу ствар по бечки преради, разуме се само за своје пријатеље. За неколико дана био ја готов и прочита ту лакрдију својим пријатељима, који су се били једног вечера сакупили у екстра-кабинету код „пужа“. Сви

су били усхићени и 'наваљивали су на њ, да ту ствар даде приказати на позорници. Њега, је то изненадило, (јер је он при преради те лакрдије мислио. само на шалу игзабаву у нриватном кругу. Али се ипак склони и однесе) комад тадашњем управитељу карловог позоришта Атшеру. Но. овај слегне раменима и рече; „Ах боже, лраги пријатељу, ко ће то представљати“ те одбаци тај комад. Кад карлово подориште пређе у руке Јаунеру, изјави овај, да ће дати комад представљати, ако Трајман узме на се главну улогу, а другу да с њиме (Јаунером) учи. То беше мучан посао, јер Јаунер није радо. учио, а: Трајман. је на против у своме послу био примеран и савестан. Још на предпоследњој проби пије Јаунер знао своје улоге, на што се Трајман јако једио; на главну пробу и не дође Јаунер, него легне у постељу. Трајман је чупао косе од једа. Комад је сутра дан ипак приказан, и то с тако огромним успехом, да се играо одмах шездесет пута“ једно за другим. Позориште је увек било дупком пуно публике. Комад се тај звао: „Тмеосће еђ Сасојећ“ Тако је импровизовао Трајман, готово против воље, често своје најбоље позоришне успехе:

И кад је позорницу оставио, остао јој је Трајман пером веран, пишући лакрдије и шале, Неисказано је мрзио на лењост и бадавадисање, вазда је био живахан, окретан и неуморан и у шали и у збиљи.

У петровој цркви, где је држано његово опело, рече кпегиња Метерниховица неком бечком дра-

матичару : „Данас је управо година дана, од кад сам с њиме заједно играла и то „Нандлу уоп репзее,“

Сви смо ми прах и пепео... ја