Позориште

УААА ВИД ДА

О ЈЕЛИНСКОЈ

Позоришта су у Јелина била озго откривена. Њихове су драме представљане угек на дану и под ведрим небом. Позније су Римљани слушаоце заклањали од супца разапетим покривалом, но тешко, да је луксус у Јелина дотле догонио. Ако би се дигла олуја или грунула киша, позориште би се- прекидало, и тледаоци би се склањали у ходницима од стубова, који су се налазили испод њихових седишта. У осталом радије су трпели и да им се каква случајпа непријатност догоди, него да се сабију у какву загушљиву кућу, чиме би се разбрила сва веселост народне религијозне свечаности, у које су и позоришта припадала. Још би им несносвије било затворити“ ецену, па (богове и хероје шћушкати у мрачне једва осветљене собе. Радња, која тако сјајно осведочаваше да је у сродству с небом, морала се извршивати под ведрим небом, тако рећи пред очима богова, за које је, како Сенека -вели, достојно позорје углед храброга човека, који св са страдањем бори. А што је најглавније, јавност је, по републиканском мишљењу јелинском, припадала сама собом у суштину озбиљне и важне радње. То је доказивао хор. Позоришта у старих, упоре-

ТО)

ош

ПОЗОРНИЦИ,

ђена с нашима, била су одвећ огромна; једно да би се у њих сместио сав народ, који је пешке доходио, друго, да би доликовало величанству комада, који су у њима предетављани, и које је ваљало гледати само из достојне даљине. Седишта су елушалачка била на ступњима, који су се у полукругу оркестре, коју ми сад зовемо партер, назад на више издизала, тако, да су сви са свим лепо видети могли. Што би даљина сметала, накнађало се вештачким помагањем представе зарад гледања и слушања, поименце маскама и гласом и издизањем фигура ципелама с многим ђоновима. Најнижи ступањ седишта био је зидом одвојен од оркестре, и знаменито над њом уздигнут. Позорница је стајала на једној висини с њима. Удубљени полукруг оркестре био је празан и имао је други задатак. Бина, (скена) ишла је упореде с пречником оркеетре, и пружала се с једнога краја њеног до другог. Спрам обележене дужине сцена је захватала прилично мален простор, који се звао лотеум,и са његове су средине представљачи говорили. Иза те средине пружала се бина унутра, у четвртастом облику, али

уже но дужина јој. (Свршиће се).

СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ.

(„Госпође и хусари“. Шаљива игра у 8 чина, од грофа Александра Фредра, превео Лаза Телечки. Приказана у Новоме Саду 26. априла 0. г.)

Ова шаљива игра је нашој публици већ позната још од прошлих година и већ је и оцењена била у своје време. И она. спада у жанр фредрових шаљивих игара, који могућност а боме и немогућност на бину изнаша. Ове су те игре пуне здравог хумора, само што кад кад пређу у карикатуру, у толико, што сувише драстичним средствима хоће људске мане и слабости на видело да изнесу.

У овај мах хоћемо само итру наших глумаца да оценимо, упоређујући је са фредровим характерима.

Почнимо од мајора, респективе од г. Сајевића. Џовијалан мајор је прави тип каваљеријског официра, који је своје салонско васпитање у манежи допунио. Он се научио да заповеда, па чисто изађе из концепта, кад наиђе на такве особе, које боме не ће да слушају, и које га необичном швадом и збуне и обману. Г. Сајевић је тај тип врло добро приказао; бадава, кад хоће, он онда и може. Ону фину, ону тако звану вишу комику, која сенетолико речма и бацака-

њем, већ фином ниансом мимике најбоље изражује, има т, Сајевић са свим у својој власти; кретање му је спретно и складно. Најлепше се показао у оној сцени, где хусар Мартин пребацује бојати коморату свом, што хоће да се жени, а овамо је тако матор. Мартинове су речи дубоко утицале на мајора, а та унутрашња борба могла се које на лицу му, које по тдекојим ситним гестима му најбоље видети.

Ритмајстор је још више катана, него и сам мајор. Оно употребљавање парфима, онај љубавни немир, који му је тако нов, тако непознат, њему, који се научио на мирис у штали, који уме умиљате речи само коњу свом да каже, и који је може бити још само какву фајн штумадлу у образ уштинуо, а особито оно чисто младићко скакутање и вребање, све је то г. Зорић са свим природно приказао.

Лаћман Едмунд је као и сви лаћмани: млад, витак, заљубљен, иначе нестаје поред вишег ранга, поред ритмајстора и мајора. Г. Бошковић је улогу своју вешто одиграо. У опште показује овај млади глумац добар напредак: он је приљежан, прима савете — а коме ти нису нужни! — те на, тај начин може још до лепог успеха доћи.

Капелан војнички је више војник него капелан, али за то