Позориште

Бакли 86 ак

старати, да свему даде своју форму; а да “то може ла учини, мора пре свега тачно познавати свој глас (као и у опште сва своја средства) заједно са свима његовим својствима И. махна-

дотера, да се сигурна и лако може

ма, тесда га сходним веџбањем тако допуни и да служи сваким тоном и звуком.

(Наставиће се.)

О ЈЕЛИНСКОЈ ПОЗОРНИЦИ.

(Свршетак.)

Тај простор се звао проскенион. Предњи крај логеума спрам оркестре био. је нанићен малим стубовима са сликама у заслонима и полустубићима. Цела бина била је саграђена од греда и дасака на темељу зиданом од камена, Декорације су биле тако удешене, да је блиски главни предмет заузимао вачеље, а изгледи на даљину стајали су с обе стране незаклоњени, што у нас са. свим обратно иде. То је имало и своја изресна правила: лево је била пасликана варош, с палатом, храмом, или чим год другим на средини; десно је стајало отворено поље, предео, планина, обала морска и т. д. Побочне су декорације биле " састављене из усправљених троугала, који су се окретали на доле утврђеним осовинама, и тиме су се изношењем на углед појединих страна тога троугла извршивале промене декорација. У декорацијама на зачељу представљано је што шта. у ствари, што се у нас само слика. Ако је на. зачељу требао храм, на проскениону се налазио олтар, који се и у предетави комада за штогод употребљавао. На, задњим крајевима сцене био је велики главни улазак са два споредна. Као што пишу стари писци, могло се познати хоће ли глумац играти главну или споредну улогу по његову појављењу ва главни или споредни улазак. Осим "три уласка, који су управо напрема слушаоцима стајали и по архитектонским накитима као права врата изгледали, била су још четири уласка са страпе, која се већ не би могла назвати вратима: два на позорвици на унутрашњим угловима проскениона и два много даље на оркестри. Последњи су, истина, били одређени за хор, али су се њима служили и глумци, одакле су после уза ступње, који су са средине логеја у оркестру водили, на бину улазили. Испод седишта гледалачких били су ступњи, који су се звали харонски, и по којима су, невиђене од слушалаца, сенке по-

којничке у оркестру улазиле, пењући се одатле ва бину. Предњи крај логеја морао је каткад морску обалу представљати. Матинерија, којом се чинило да богови у ваздуху лебде, или да се људи са земље уздижу, била је с 'обе страпе сцене, заклоњена, од гледалаца, Могло се на бини и утонути, биле су справе за гром и муњу, за привидни. пожар, или. падање куће итд. На стражњем крају бине могао се наместити горњи бој за. узвишење, ако се хтела, кула с даљим изгледом или тако што. Иза великога уласка ва средини могла, се намеетити екзостра, справа, која је изнутра била као полукруг, а озго покривена, те је оно, што је у њој, гледаоцима. изгледало као у кући. То се употребљавало за велике позоришне представе, Завеса се није као у нас,спуштала, него узвлачила, и кад се комад почињао, ње је нестајало у рупи међу логејем и проскенионом, Хор је имао своје уласке у оркестру оздо, на оркестри се он вазда бавио, и по њој, овамо онамо ходећи и певајући хорске песме, изводио је сво-

је свечане игре. Напред у оркестри, спрам сре-

дине сцене, била је тимела (0ене/у), узвишеност, као олтар, слична бини, толико и висока колико бина. На њој се скупљао хор, кад није певао, него кад је само гледао шта се ради. По том се хоровођа намештао на врх тимеле, да види шта се ради на бини и да говори с онима, који су тамо, Хорска песма била је истина ваједничка, но где се у дијалогу водила, водио је реч један место свију осталих: отуд и долази обраћање час са ти, час са ви. Гимела се находила управо ва средини читаве зграде, одатле су ишла сва мерења, и полукруг седишта гледалачких цртан је са те тачке. Врло је дакле знаменито, што је хор, идеални заступиник слушалада, управо онде имао своје место, где су се све линије њихових седишта састајале.

тмини река