Позориште

СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ.

(„Жин.“ Позоришна игра у пет чинова, написао Александар Дима, с француског превео К. Н. Христић. Приказан у Новоме Саду 28. априла 0. т.)

У 11. и 12. броју „Позоришта“ од тод 1876. изишла је дуга и ваљана критика дра Милана Јовановића, коју је написао приликом прве представе истог комада на позорници нашој. У тој критици је нацртао др. Милан Јовановић цео комад и есенцију му,товорећи јошио самом писцу и 0 оном, што се „између редова“ читати даје, а то је о тенденцдији комада. Ко дакле жели, да прочита ту оцену, нека, потражи наведене бројеве „Позоришта“, у којима ће наћи вдекоји пи сувише, а гдекоји боме и мало.

Нама заостаје, да публику нашу још ближе упознамо с

Кином, а то ћемо најбоље учинити, ако му живот у кратко -

нацртамо. Кина; као глумца су многи оценили, наиме Тик, али ми ћемо само по сећању навести штошта, јер би нас друге оцене далеко Годвеле.

Едмунд Кин (Кеат), вам Герика и Кембла, најзнаменитији глумац Еитлеске, рођен је 4. новембра 1787. у Лон"дону. У петој години својој био је фигураналт и већ онда, се јако допао. Доцније одбеже од матере и оде у Мадеру, од куда се тако ослободио, што се претварао, да је глув. Кад се вратио у Лондон, представљао је мајмуна по вашарима, а доцније ступи на позорницу, у предграђу лондонском, кад му се ни овде није више допало, поче по Енглеској путоваљи, и ма да му је било тек 13 година, приказивао је Хамлета с успехом. Године 1801 уведе га један меценат у школу, али му се у њој ни најмање није допало; он умакне и почне опет вандровати од бине до бине, док није тод. 1814. ступио на лондонску позорницу као Шајлок и публици се одмах допао. Главне му улоте беху Ричерд ПЕ, Отело, Мекбет и Јато. Год. 1820-21 гостовао је с великим успехом у Америци, год. 1828 у Џаризу, где су га венцима, и славом обасули. Играо је још неко време на Конвентгартенском и на послетку и на Друлиленском позоришту. Умрђо је год. 1888. у Ричмонду. Отаса беше омалена, али тенијалан, окретан, жесток и поносит. Ништа му није добру вољу тако могло покварити, као кад је видео правно позориште. Др. Милан Јовановић је у својој критици оценио и игру наших глумаца. Но ми, ма да је тамо игра доста опширно оцењена, ипак држимо, да нам спада у дужност, да споменемо еминентну игру нашег Ружића, 1. Ружић је без сумње један од наших најзнаменитијих глумаца и може у својој племенитој струци, коју тако негује и тако љуби, дотерали до врхунца. Да је Ружић члан сретнијег народа, него што је српски, знало би се о њему већ на далеко и на широко, али овако — — Најкраснији моменти су му били они, кад је Ани Дембијевој цртао. тлумачки живот, онај моменат, у коме се у њему уметник и човек колебао, док није бвај последњи, гледећи невино девојче, одржао мах над глумцем. Лепи беху моменти, кад је лорду Мевиљу исказао оно, што му је лежало на срцу, кад се, као син из народа,

повиновати морао обичајима, а овамо најбоље зна, колико.

и генијалитетом и племенитошћу над улом аристократом

а

стоји; кад је у очајању од игре одустати хтео, онај моменат, кад сусе у њему љубавник, глумац и човек борили, И сами критичари морали би, занесени дивним жаром и ванредном вештином, заборавити, чега су ради управо и дошли у позориште. А како је публику дирнула вештачка игра Ружићева, то се најјасније види из тог, што га је одушевљено и бурно изазивала. Публика наша нема иначе обичаја, да пљевка глумчевој итри, а том приликом смо видели пљескати и онаке људе, којп су иначе доста хладни. Ми т. Ружићу не желимо ништа, друго, до постојаног здравља, а што се глумаштва тиче, то је већ потодио најлепшу стазу,

Од нових приказача имамо да споменемо тђу Рајковићку и г. Сајевића.

Ма да не спада Јеленина улога строго у обим улога тђе Рајковићке, али ипак морамо рећи, да је задаћу своју коректно решила. То је љубавна улога, коју гђа Рајковићка нема потпуно у својој власти, јер не одговара строго њеној природи. Особито у сцени, где од Кина „слику своју натрак иште, видила се равлика између т. Ружића и тђе Рајковићке. Ми знамо, да ова примедба неће сневеселити тђу Рајковићку, шта више уверени смо, да, ће бити покретач неуморном труду, који ће је, поред њених природних врлина, до оправданог припознања довести.

Т. Сајевић је прави Шротеј: данас бонвивам, сутра фини комичар, данас љубавник, сутра одмерен великаш, и све те разностручне улоге решава и приказује тако лако, тако вешто, да му се, више пута зашста морамо дивити. Истина, на тај начин не може у једној струци до потпуног савршенства доћи, ад и у'нас. су околности такве, да нам ваља рећи: добро те имамо таквот глумца, који вешто, и чисто играјући се, може да заступа три глумца. — Г. Зорић је са свим природно и добро извео доброћуднога шаптача Саломона; а т. Добриновић је као Пистол био оно што треба, да буде, а служи му на похвалу, што није ни мало претеривао у игри својој, и ако му је његова улога давала довољно прилике за то. 6:

ЈЕ ОАВАО ВИЛИ 6 # (Народно позориште у Београду. У народном позоришту београдском одређен је за овај месец овај ред позоришних представа: Недеља, 1. маја: „Живот једне

хглумице,“. од: Буржоа и Барбијера. — Уторник, 3. маја:

„Откуда толики нежењениг“ По немачком, од Бранка

Јовановића. (Нов вомад). == Четвртак, 8. маја: „Откуда толики нежењениј“ — Недеља, 8. маја: „Жишка,“ драма Јосипа Ј. Колара. — Среда, 11. маја: „арлатанизам,“ од Окриба, и „Мило за драго,“ од К. Трифковића. (Нов комад.) — Недеља, 15. маја: „Зидање Раванице“ од Ат. Николића. — Понедеоник, 16. маја: „Милијон“, од Лабиша и Делакура. —, Субота, 21. маја: „Ву“ кашин“, од Матије Бана.“ — Недеља 22. маја: „Краљева, сеја“, од Милана Јовановића, — Четвртак, 26 маја: „Адмирал плаве ескадре“. (Нов комад. — Недеља. 29. маја: „Адмирал плаве ескадре“. — Замена: „Два кан-

| Одидата“ „Мив! бисера,“ „Кин,“ и „Женидба“ (Гогољ).

Издаје управа српског народног позоришта,