Позориште

с У НОВОМЕ САДУ У ЧЕТВРТАК 5. МАЈА 1877. ~ ~~~

а е =+6 ГОДИНА 11, 2

И ИАШТЋ

КПА бо ми БРОЈ 28... 28

па“ ~“ УРЕЂУЈЕ А, ХАЏИЋ, Излази СВАТДА о ДАНУ СВАКЕ ПРЕДСТАВЕ НА ПО ТАБАЊА. — Отоји ва Нови Сад 40, д нА СстрАНУ 60 н. МЕСЕЧНО. — ПРЕТИЛАТА

се шаље КОРНЕЛУ Јовановићу, који СЕ из ЉУБАВИ ПРЕМА ПОЗОРИШТУ ПРИМИО ДА РАЗАШИЉЕ ОВАЈ ЛИСТ.

Писмо 0 ГЛУМАЧКОЈ УМЕТНОСТИ.

(Наставак).

Нриказивач ваља да се потруди, да пре свега научи говорити својим; а не туђим гласом, То последње бива нарочито онда, кад нас други ко учи како ћемо да изразимо разне афекте. Изучавањем ваљаних узора и марљивим веџбањем постићи. ћемо то, да ћемо моћи сами собом произвести, али на свој начин, оно, што видимо у других. Подражавати не ваља. Ропским подражавањем постају они фалишни, погрешни тонови у позоришном патосу, што вређају ухо и што су тако досадви. Најглавније веџбање за -товорни орган састоји се у овоме: Треба улоге своје чешће на дан читати и говорити их гласно и разговетно, треба ситуасије добро проучити, пронићи и тако рећи уживити се у њих, а поред тога треба ићи за тим, да нам глас постане све виши и дубљи, да се протеже и шири. Истина је, до душе, да прави расположај налази и прави тон, али је тако. исто истина, да се само брижљивим веџбањем свикне и постигне то, да се прави расположај нађе, и да се свуда поуздано и лако погоди згодан тон, што га уметност захтева. Дакле не ваља подражавати, пего слободно стварати својим рођеним силама!

Поставив то начело, да ваља слободно стварати, самостално производити своју улогу, долавим на твоје питање:

„Како ћу научити да схватим своју улотуг“

Мој је одговор: Гледај да своју улогу пре свега, схватиш као целину у њеном јединству, па ћеш је ондатим лакше моћи приказати као нешто цело. Код каквог уметничког или песничког дела видимо, 060бито кад је од већег обима, на први поглед само оне поједине делове, који нас занимају највећма ; али кад насонај тајанствени чар, што га имају у себи уметничка дела, примами и отвори нам вољу да

их по ново читамо или посматрамо, то ћемо опазити све нове п нове делове, све друкчије стране, а поред тога ће нам се мало по мало разјаснити одношај п свеза тих делова, те ће нам најпосле изићи пред очи нешто, што држи целину, неки' одређен основни тон; што та свуд чујеш, животно начело, душа уметничког дела, која као да нас тихо гледа бистрим оком. Идеја је то, што нас том приликом тако силовито обузме, те нам зајече све жице наше душе, јер нам је песник или уметник у тој идеји изнео његов расположај душе и изразио какву узвишену, вечну потребу човечијих груди, а ми то одмах радосно прихватимо, јер нисмо кадри тако савршено и лепо да изразимо нашу унутарњу слутњу и осећање. Тако ћемо мало по мало — и то, добро ваља запамтити: честим читањем — схватити јединетво у драми, у сваком карактеру, те ћемо онда тим пре моћи представом изазвати целу сли-

Само ко са свим потпуно зна своју улогу (не само на памет) тај је кадар њоме владати; даље, само ће онај, који тачно познаје обим и моћ својих средстава, бити у том сретном положају, да стоји над

"својом улотом. Ко је на против рђаво оријенто-

ван, ко површно ехваћа и нема сигурна прегледа, ко рђаво говори и наглашује, тај ће изнети нејасну, испрекидану и немилу слику, која не ће ни њега ни гледаоце задовољити, пи узвисити. Лаки нацрт, или слика воденим бојама са неколико, али складних, тонова, пре ће нас задовољити, него слика, од чести брижљиво изведена, у којој нам несигурне форме, противне боје и нејасан сен вређају око. То је са свим природно: тамо је јасно изражена идеја у неколико, истина, простих али складно склопљених и уметничком руком савладаних црта; а овде се распада поје-