Позориште

| диноет, јер целина није остала тосподар над де| ловима и средствима, и заједничка свеза не може

да изађе на видик, по што је нема у деловима, што их је ваљало задахнути животом. да то нека ти поред тога, да говорим разговетно, поред са“ мосталности у изразу, буде први и најглавнији задатак схваћање јединства_У твојој улози. Ваља се прво задовољити са добрим цртањем и правом поделом светлости, пре него што се упустимо дубоко у бојадисање. Црном и белом 60јом много је лакше сликати, него штарепим боја= ма. Али ја тиме не ћу да кажем, да се не служиш лепим бојама, јер већ та околност, што ле| па слика, ваљана песма, мек, јасан глас много | већма утиче на наше срце, ваља да: те подстакне на то, да пепрестано шириш круг свога схваћања и својих средстава. Свакако ваља мање да дајеш, него што имаш, но оној мудрој изреди: уБудала све каже у један пут што зна, а мудар се човек. устручава и умерава.“

Немој се много бринути за реалистично ии-

СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ.

(„Стари бака и његов син хусајр“), позоришна игра, у 8 чина, од. Ситетије, за народно позориште прерадили Ј. Ђорђевић и Л. Илић).

Стари, тако добро посрбљени „стари бака“ за цело није нигда ни у сну снио, да ће доћи време, где ће морати пред празне клупе изаћи. Но у недељу ]. маја о. г. тако се збило: огромна већина седишта чекала, је, да је котод заузме, али узалуд. Цела дворана имала, је тако тужан, тако депримујући изглед, да се вбиља морамо чудити, како су глумци покрај света тога толико воље, толико труда на извађање својих улога уложили. А ин „стари бака“ је, у пркос свој правнини, чинио своје: као да се преместио био у старо, срећно доба, где је већ тетово име доста било, да дворану дупком напуни. ИМ збиља, да је човек управио био очи само на позорницу, а да се око себе није осврнуо, био бих се и сетио старијих времена: та и "сад је видио истог оног „Првенка“, у кога сет. Зорић у пуном смислу те речи претопио, исту ону несташну „Ленку“ са јасним гтрлом, коју нам гђа Ружићка изноби још и сад тако, да је се сити натледати не можемо.

Поворишна управа, бојећи се можда, да ће старост „стаг рога баке“ многе задржати, да тога вечера дођу у лозориште, хтела је интерес публике за „старог баку“ тиме да. поджегне, што је, — изузевши напред споменуте две у-

Изо И

гдаша и

деалистично схваћање, о ком се подигла толика вика. У уметности мора се исто тако подражавати природи, као што се у сваком лепом уметничком делу мора истаћи идеја. Они уметници, који се држе строго реалности, исто тако греше, као" и они, који, држећи се идеалнога стварања, заборављају на реалне елементе. Неоспорно је, да прави идеалиста и реалиста нису далеко један „од другога, а крајности у том погледу-не спада“ ју у сферу уметности. Природу ваља увек изучавати и верно јој подражавати, али се морамо само њеним средствима служити, да их улотребимо за наше цели. Природу сувише верно па | ропеки подражавати, није лепо и води до апсурлности. Да је реалистично ехваћање више на месту у неким умотворима, н, пр. у шаљивој игри, а идеалистично особито у трагедији, разуме се по себи. Као што погрешан једнострани реализам ствара обичност и млаку расцепаност, тако опет сам еухопарни идеализам постаје мртвом фравом, која нема никакве садржине.

(Наставиће се.)

| логе, које би се само на своју штету из досадањих руку | могле увети — главне улоге дала новим силама. Могло се мислити, да ће многи од оних, којима старост „старог баке“ толико смета, већ из куријозитета доћи, да виде, како ли ће г, Лукић са „чича Мијом“, како ли тђца Л. Хаџићева с „Милком“, како ли т. Јуришић са „Букалом“, итд. на крај изаћи. Е, али шта ћемо, кад је била с друге стране опет недеља, па некако не би одговарало, да седишта. буду пуна; та најпосле и оно „ван претплате“ не може се друкчије ни схватити, него као нека дишпензадија од похађања позоришта, (!!) Т. Лукић тог је вечера ступио на врло клизав терен. Нама је још живо у памети ненадмашни „чича Мија“ по| војног Телечког; а и „чича Мија“ г. Ружића добро се код нас угњездио. Велике ту вештине треба, да глумац при | схваћању такве улоге, у којој је имао такве предходнике, за. које је иста стереотишна постала, сачува и толико сасамосталности, која је нужна, а да га не би стигао прекор копирања. Г. Лукић је, ако и не достигао јер то је скоро немогуће — а оно бар фингирао неку самосталност, али га је жеља за самосталношћу тдегде одвела на неке ствари, у којима му игру нисмо знали да растумачимо. Тако н. пр. у призору, где се „ДЦрвенко“ и | „Букало“ натичу у удварању „чича Мији“ (у трећем чину), | ту нам г. Лукић није могао довољно да изнесе па видик