Позориште
пренети
„==
надмоћност „чича Мијину“ над превареним противницима; изгледало нам је, као да се каје због свог, односно Ленкиног „книфа“, јер час је очи к земљи обарао, час их опет на страну управљао, што нимало није одговарало дотичној ситуацији. У осталом г. Лукић треба још да учи и да се мучи, ако. жели направити од свог „чича Мије“ оно, што треба да буде, а то ће моћи и ако боље научи и проучи своју улогу, а не да чека на, У оу атира да му добацује што има, да каже.
„Певац Букало“ је у последње. време, нанме од како му је нестало Маринковића, прошао кроз мноте руке, али се нигде није могао да скраси. У недељу се поверио био т. Јуришићу, који ће га још који пут морати одиграти, али дабогме тише, мирније и озбиљније, него овога пута да би се о његовом „Букалу“ праведан суд могао изрећи.
И г. Добрнновић, коме „глупан Никица“ тога пута, како нам се чини, није био првина, такођер ће га још неколико пута морати одиграти, док са својом улогом не срасте. Што се сад већ похвалити може, то је, да је подоста умерен, да се чува оних претераности, што су за „Никице“ код нас биле „танг унд, тебе“
Гђца Л. Хаџићева, којој за, иоле сентименталне удоге, колико се досад уверисмо, као да не достаје доста силе и дурашности, истрајала је као патница Милка доста добро.
Т. Бошковић неће нам ваљда замерити, ако му препоручимо, да мало боље економише са својим средствима. Не треба своју снагу преценити, па гдегде и сувише у ватру доћи, како би човек после од умора морао и,— запињати. Иначе му у главном покушај са „хусаром Лацком“ није баш рђаво испао.
Глумци, како већ рекосмо, нису дали приметити, да их је празнина дворане иоле дезанимирала. Али се зато ипак неко нашао, који је хтео, да своме тњеву због слабе посете одушке даде, а то није нико други био, него — оркестар. Он је свирао, — та свирао је онако, како му се баш сви-
_дило. У колико нас је дивно, резолутно певање тђе Ружићке с једне стране усхићавало, у толико нас је с друге стране управо кињило незграпно дистонирање појединих инструмената у оркестру. Није да се то дистонирало, него... Као да се силом и са те стране хтело показати, да је била „недеља,“ Г.
ОВНОГР И У Е.
# (Народно позориште у Београду.) У среду, 20. априла видесмо на паллој позорници „Министра и свилара.“ То је можда најбољи комад Окрибов, јер је свом писцу прибавио чланство француске академије. Управа је добро учинила, што та је после трогодишњег одмора, ставила у реперторију; јер у пркос рђавом времену било је гледалаца у приличном броју. Писац Скриб, да би мало усекнуо надри-политичаре, који се плећу у посао, за који нису дорасли, насликао је дивну слику Ратона Буркенстафа, свилара, који као, нехотично оруђе служи лукавом државнику Бертрану Рандау, да се обори Струјенсе, свемоћни министар дански. Струјенсе падне, Рандау постане министар, а Буркенстаф, који је такође изгледао министарски портфељ, постане — дворски свилар. Говори се, да. је Скриб
|
ла "ФА КААААА
ту мислио на Таљерана и Лафита, главне чиниоце у револуцији год. 1880.
Представа је испала прилично. Удова краљица (М. Гргурова), Рандау (ђ. Рајковић), Буркенстаф (Суботић), Колер (Лугурмерски) решили су своје задатке како ваља. Јован (Љуб. Петровић) јако је претеривао, што код овог иначе марљивог члана хоће да пређе у навику. Неповољно нас је дирнуло незнање улога код глумаца, који су Фалкен-
" скјелда и Ге елера представљали; а још су нам неповољније
оне честе погрешке граматичне и синтактичне, од којих се неки иначе добри чланови никако не ће да одвикну. Глумаш не треба да смеће с ума, да позориште мора бити школа за добар и правилан говор. Добро и правилно може на позорници говорити само онај, који је свикао добро иправилно/говорити и у обичном животу. Ту дакле, у обичном свакидашњем говору, ваља глумац да почне себе исправљати, па кад му добар и правилан говор пређе у обичај, онда му се не ће ни на позорници поткрасти никаква крупнија погрешка, па ни онда, кад је ] афекту, где се човек најлакше заборави. да, сад оволико, а у будуће ин оне поименце, који против тога уз греше.
На ђурђев-дан даван је „Стари каплар.“
Овај омиљени комад опет је привукао доста публике, која га је и овом приликом са вадовољством гледала. У насловној улози одликовао се Цветић својом добром немом игром, коју је пратила красна музика. Покрај тота са задовољством смо гледали Фрошара (5. Рајковића), тенералицу (Коларовићку), тенералову кћер (М. ђорђевићку), Луцијана (Дескашева) и Потишона (Анастасијевића). Војнички табло на свршетку првога чина испао је врло добро; само бисмо имали приметити, да је пуцњава и вика с поља била врло близу и тако јака, да с тога нисмо ништа могли чути од онога, што је ђенерал Рокбер на самрти каплару Симону препоручивао. Желимо да запамте ово они, који тиме рукују. о.
# (Народно повориште у Загребу.) „ Угепас“ јавља, да је 8. маја по н. к. приказана „новина и то „Фру-Фрј“ драма, коју су написали познати драматски ортаци Халеви и Мелхак. Нутарна је цена тој слици врло малена, карактери управо никакви, а и техника заостаје далеко за паришким шлодовима те врсте, Драма је прикавана у корист врле наше глумице Ивке Краљеве, љубимице хрватскога опћинства. Госпођица је поздрављена, од опћинства живим клицањем, а од стране опћинетва буде јој предан на дар крзсан сахат са златним ланцем, а поврх тога пет красних венаца. Госнођица је посветила својој улози (Фру-Фру) велику пажњу, те је и лепо успела, навластито у 8. чину. Приказање и говор беше у истину природан, леп. Уз њу одликоваше се тђа Ружићка, гг. Мандровић, Јовановић и Фрајденрајх. Гђца Ообјескова била је место нагло оболеле гђе Бајзове преузела улоту баронице Камбријеве на неколико сахата пре представе. Ту мора критика ћутати, а пријазност тђе Собјескове похвалити. Целокупна представа беше — говоримо искрено — по нешто одуљена, млитава. Говор је текао полагано, а тај у истину шупљи комад може успети само особитом ПРИ и вештином говора и игре,“
Зи управа, брпбког народног позоришта.