Позориште

Пе

ПеО, + О РЕШЕ ТЋ,

» (Народно позориште у Београду). У недељу 1. о. м. представљан је у нашем позоришту „Живот једне глумице“, драма у 5 чинова, написали Анисет Буржоа и Теодор Барбијер.

Комад је овај, као и многи што их гледасмо на нашој позорници за ово кратко време, из новије француске школе, која обрађује предмете на начин врло ефективан, и чија тежња и правац нишани поглавито на танке живце и меко срце гледалаца, како би им се осећаји силовито потресли при мнотим моментима. И у склапању својих драма, на овај начин заиста су, може се рећи, велики вештаци, које није ни чудо, кад се зна, да су врло добри познаваоци и позорнице и публике. Истина, да кад год у комадима ове школе тледамо смесу многих немогућности, ненаравских призора, невероватних случајева заплетених тако јако, да човек тек на крају одахне од силовитих непријатних призора, али уједно и забаве гледаоца до последњег тренутка. Сваки писац ове школе мање више јако грамзи за ефектом, што је узрок да дело по некад изгуби од своје драматске важности, које иначе не би било, али које опет с друге стране добија и с тим, што живљим бојама нацртаних карактера редко ћемо у других писаца наћи.

Оба ова писца позната су нашај публици из више својих дела, а од озбиљнијих драма Барбијера хвали се особито тратедија „Дјевица орлеанска“, која је сјајан успех стекла писцу. Критичари веле да је писана много реалистичније од Шилера,

Представа је текла врло добро и испала је на опште задовољство. М. Гргурова (Олимпија) носилица насловне улоте имала је момената, у којима нас је заносила својим силовитим приказивањем, и које је уметничком способношћу умела извести и узвисити се над свима ове вечери, а 0собито у тратичним сценама. Цветић (Сен Фар) није имао истина улогу у којој би могао показати свога дара, али је ипак као што треба приказао доброћудну старину. Л. Поповић (гроф Карло) и Станишић (маркез Емил) били су доста добри. М. Ђорђевићка (Роза Мишон) била је као и увек, веселом својом игром привукла је на себе особиту пажњу и заслужила сваку похвалу. М. Дветићка (Клара) приказала је своју улогу као што се само очекивати могло. Остали били су доста добри.

% (Народно позориште у Загребу). „Господин Префект“ (Ге ратасће) зове се француска шаљива игра у 38 чина од Едмунда Годинета, која је 15. априла први пут на нашем позоришту приказана била, п којој се, да искрено говоримо, ни мало не радујемо. Лаубе је ту комедију дао приказати по свом друштву у Пешти, но то нас нимало не пречи; да тај плод Годинетове виле из ближе погледамо, да, се упитамо, шта је то, је ли то за нас Да не одужимо ове ретке, чујте садржај: Неки славољубив, слабоуман боготаш Цонтерисон (т. Фрајденрајх) нема посла. Хоће му се славе, части и угледа, Јадник напише „књижицу о реформама“, кандидује се за начеоника у малом местанцу. Понтерисон ама младу лепу жену Лукрецију (г. Ружићка), која, брак не сматра ни за какву дужност, а женски стид за по све сувишан, „муж јој је девета брига.“ Та лакоумница по све гризетских начела, заволела је такорећи. нимфоманичком жестином неког младића Оскара, пријатеља њеног мужа, који се

1

њојзи преко пута настанио, да може на знак жене лакше проводити прељубно љубакање. Младићу то најпосле досади, хоће да се отресе невернице, али она не да. Стигне му писмо, да је тобоже постао префекат у мањој вароши, писмо то ухвати Лукреција, обесвести се, Понтерисон наиђе, узме писмо из руку своје обнесвесле жене, прочита га и мислећи, да је сам постао префект у Монбрисону, улути се са својим слугом (г. Сл. Махалуп) у место своје побожне префектуре, да развиди варош и људе. Дође у кујну хотела у Монбрисону, где нађе врло глупа крчмара (г. Милан) и скров лакоумну крчмарицу (гђца Собјеска,). Његов инкогнито ода слуга му. Тобожњем префекту приправља се слава, коју прима достојанствено. Али и Оскар је „инкогнито“ дошао, мислећи, да је он прави префект, али видећи што Понтерисон ради, не одаје се. ба Оскаром долети Понтерисонова жена. Чује да јој је муж овде. Сто неприлика. Оскар ју скрива, Понтерпсон чита у „Монитеру“, да није он, већ О. Виљкрен, постао префект т. ј. Оскар. Разјарен је. Грађани приправљају Оскару параду. Најпосле изађе, да није ни Оскар префект, већ његов стриц Овид Виљкрен. „Кена се измири с мужем и обоје као п Оскар поврате се преварени у Париз. Чин те нечисте анекдоте мален је, али је Годинет развио у неколико досетљивих ситуација, те се каткад човек збиља од срца мора насмејати. Но у пркос том лаком заплету нема та комедија, да искрено говоримо, вредности, јер је роба најлакше врсте француског драматског трга, и премда не спадамо међу оне, који сматрају драматска писца за пророка, опет нам је дужност што одлучније одбити оваке блатне производе, тде нема ништа друго до глупака и неваљалих, бесрамних жена, где писцу није намера жигосати мане п опачине, ма и фотографским сликама, већ публику забављати блатом. У очи таких особа, као што је Лукреција (која и ако је удата лети бесно за другим мушкарцем), као што је крчмарица (која без премишљања проводи љубав са сваким мушкарцем, док јој муж ашикује са служавком) мора поруменити свака глумица на позорници, свака честита жена и девојка у подоришту. А и сам измишљени заплет стоји на врло слабом темељу. Понтерисон мисли, да је префект, јер је у руци своје жене нашао писмо! Не пита од кога је писмо, не гледа ни адресе. А то ћеи свака луда учинити. Оскар мисли, да је постао префектом, јер у званичним новинама стоји О. Виљерен. Он се зове Оскар, стриц му се зове Овид. Отуда забуна. Али који ће паметан човек веровати, да званични лист не штампа цело крено име новоименованих чиновника 2 Ето, како је то шупље. И Сарду је написао сатиру на маловарошки живот „2Моз бопз тПадеога“, али колика разлика, логика, живост. Жалили смо тђу Ружићку, која је Лукрецију изврсно при-

казивала, као и гђу Собјеску, која, је због болести других мора-_

ла приказати крчмарицу, улогу њеној ћуди по еве противну. Л0бро је представљао г. Фрајденрајх. Добро али гдегде и прекрупно г. Милан. Г. Махалуп приказао је у улози слуте Баромеа удогу карактерну, а не лакрдијашку. Али то не беше фина шаржа, већ карикатура. Г. Махалун није баш ни једне цртице походио, све то беше неприродно пренављање без хумора. Нека се тога, окане. Ко је једва научио веслати на чамцу у рибњаку, нека не иде командирати фрегату на мору. Наш суд о. „Префекту“ гласи: „Пејеафит“!“ „Улепас.“

Издаје управа српског народног позоришта,

Хр

ју