Позориште
дакле 1АА дах
г
разуме: то би се непрестаним јавним куђењем публика у томе подхрањивала а у глумце би ушао страх и бојазан, која не би била ни од какве користи, него шта више од штете за њихов уметнички успех.
Наравно, да ће се на према тој идеји навести, да је опасно хвалити једнако позоритни рад, јер ће се тиме изазвати нека монотонија, публика ће изгубити вољу да чита те ствари, а глумци ће се некако осигуратл од прекора за њихов нерад и нехатњу. Али тај разлог не стоји, те опасности доиста нема. Кад се она идеја лобро схвати и изведе, и кад се верно, по дужности, према важности позива изврши, неће моћи ни доћи до тога, што је мало час речено. Има један начин писања, по коме се међу редовима да читати, начин, којим се све примећене махне могу да додирну, а не мора се овамо нико вређати нити ствар гором правити у место да се поправи.
СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ.
(Ултимо, шаљива игра у 5 чинова, од Густава Мозера, с немачког превео А. М. Шриказан по други пут у недељу 15. маја о. г.)
Што се тиче комада, види, драги читаоче и (наравно) лепа читатељко 27. број „Позоришта“ у ком ћеш све наћи, што ти срце жели. .
Споменути нам ваља, да су наши глумци овог пута врло лепо играли, Ружићев ноншалантан Алберт био је врло пријатан и „љубведостојан“; тђе Рајковићке Тереза, се одликовала; Рајковићев Лебрехт био је особити, нарочито у оним моментима, кад је Хазу (Марковићу) оно „да“ у тако разним живим модулацијама приказивао. Гђа Ружићка је појетичну Каролину вапредно добро приказала, у моментима, кад је из појезије пала у магарца и чкаља, била је заиста класична Г. Зорић (професор Шлелг) играо је добро, ма да није леп карактер, што га је приказивао. Та. за Бога — тешко је рећи коме, да му даде новца пре смрти у име тестамента.
(Дон Цезар од Базана. Драма у 5 чинова, написао Диманоар, превео Н. Приказан први пут у понедеоник 16. маја 0. т.)
За време последњег Хабебурговића у Шпанији, ва време Карла П. (1665—1700) вбива се ова драма. И сам краљ Карло П,. заузима међу „особама“ прво место. За то је драма романтична, јер се збива у оно доба, кад је на франљуском престолу седео раскошни Луји ХТУ.
Сиже је по себи леп, занимљив и романтичан, и држи
Ако останемо при досадањој, свуда уобичајеној позоришној критици: шта је њоме поможенод Њоме се стање позоришта не да поправити, јер није могуће. Са-свим- је све једно и нема утицаја, па дар каквог певача, кад се после какве партије наштампа н. пр. г. Н. Н. није био при гласу; ништа се не ће постићи, кад се погрешке, незгоде или махне какве јавно куде, јер су то дотични редитељи већ пре опазили, и дали укор, аког је кривица са пемара и. нехатости,
У опште није пишта тако излишно, као правити увек „кондујиту“ о појединим приказивачима, која се издаје за позоришну критику. Кад се већ један пут изрече суд о дару каквог приказивача, кад његове особине публика сазна: то ће се већ знати, је ли носилац које улоге задовољио или не, по мери, у колико је ова одговарала његовој индивидуалности или не.
(Свршиће се.)
публичину пажњу са свим до краја у непрекидном запетом стању. Јунак драмин, Дон Цезар, ужива симпатију, ма да је и пијанац и коцкарош и галан, и ма да је тим страстима жртвовао велико своје пмање, које је наследио, и ма да га први његов појав особито не препоручује, јер га избаце из крчме. Али ипак за то куца испод издрпане му хаљине племенито и јуначко срце, које нас у више прилика чисто изненади.
На позорници и у романима изнашају се историјске особе обично са свим друкче, него што су у природи биле, Тако имамо у Карлу П. страсног, смелог, паметног и чисто ваљаног краља, а прави Карло П. био је слаб, млитав и болешљив, а душевна сната била му је врло незнатна. Г. Јуришић је краља у неким моментима добро приказао, само је у тренутцима афекта изгубио управу над својим гласом.
Г. Сајевић је као Дон Цезар заиста брилирао. Из мало чудног характера Цезаревог извео је ноншаланством, ватром, и вештачком игром својом красну елику, особито у важнијим моментимк, као у дијалогу с краљем и с Марптаном.
Г. Марковић је добар глумац; и овом смо приликом упознали та као таквог, али има једну ману, а та је, да улогу своју не научи добро.
Тде нађоше само т. Рајковић и тђца Ј. Поповићева ту гротеск-маску, кога их је тако карикирала да публика формално није излазила из смеха. Њихова, је појава само довољна била, а да се смеј по клупама разлеже све већма и већма, „ТГ. над“ зорник живине његовог краљевскег величанства и дражајша супруга му“ беху тог вечера на врхунцу комике.