Позориште
даљ ВБ дада
да никад не могу рећи: овај покрет, овај тест, овај нагласак није био на свом месту. У њега је спојен од природе раскошно подарени му дар са вољом, скоро одушевљењем за своју радњу, пак док то двоје у њему спојено остане, донде нико у ваљаност онога, што нам он пред очи изпаша, неће моћи посумњати. –= Да гђа Рајковићка најивне улоге најбоље изводи, и о томе је довољане говорено, скоро дакле да не би нужно било констатовати, да је и швитарицу Олгу лепо одиграла, Довољно је даље само рећи, да је сликара грекса"птраб г. Ружић, како, то се већ разуме. Гђца. Л. Хаџићева била је добро расположена, а зна бе, да расположај много доприноси
родно. Т. Зорић (Шел) био је добар полицај.
Лахкоћи дијалога користило је још и то, зик у игри гибак и-лен. Неки + шлатери“, цитати пасветог писма, библије и т. д. сасвим су згодно " употребљени. Имали бисмо, додуше, замерити |епитетима, које. смо горе навели, али горе уједно показасмо добру страну једног епитета, а други извинисмо, те тако бисмо сад дошли у процеп.
У осталом само се можемо сложити са публиком, која је бурним изражавањем допадања свог управи позоришној пндиректно казала, да жели, да комад остане стално у репертоару; а ми бисмо препоручили управи, да публику по-
слуша. 5 г.
(Ромео и Јулија. Грагедија у 5 чинова, написао В. Шекспир, с енглеског шревео др. Лаза Костић, за српску позорницу удесио А. Хамић. Приказана у Новоме Саду 25. маја 0. г.)
Ову тратедију, или боље рећи ову песму над песмама о љубави, у којој, као што Хајне вели, нису овај пар људи, већ у којој је сама љубав прави јунак, написало. је Шекспир око године 1591. и то по једној епској песми А. Брука и по једној новели Бандела.
Да, љубав је прави јунак ове драме! „Јулија љуби први пут, и то с пуним здрављем и тела и душе. Она је пупољак, коју Ромео пред очима нашим с пољупцима отвара и која се тада у млађаној дивоти развија. Она није пи из светских, ни из духовних књига научила, шта је то: љубав; сунце јој то рече, а месец је сунчеве речи понављао, и по тим речима је срдашце њено, као одзив какав, рило, кад је оно ноћу сама била п кад је држала, да је нико не слуша. Али Ромео је стојао. под балконом и слушао њен разговор, и ухватио је за реч. Характер јулијане љубави је истина и здравље.“
гово-
Гђа Рајковићка, ова даровита, вредна млада глумица, која је тај дан први пут Јудију приказала, решила је ову тешку задаћу тако мило и нежно, да је новосадска публика — зекешбуе Феба —— бурно ташшала, а грдан и леп пукет беше изненадно признавање, да јетђа Рајковићка ево и озбиљнијим и тежим улогама дорасла. И моменат, кад је из стакоцета испила. течност, која ће је успавати, био је прилично добро изведен. Уз то долази још и њена пријатна појава и укусно одевање.
Г. Ружић, као Ромео, био је, као свагда, па месту свом. Кад гледиш Ружића како ватрено и одушевљено товори оне меке и нежне љубавне речи, мислиш у себи, е тако и
природности и живости игре, те је тако и госпођица тог вечера била жива и играла је при
што је је-
|
никако друкче није ни сам Розбо! могао говорити — само на талијанском језику.
С похвалом и с одликовањем морамо споменути часну слику оца Лаврентија, кога је г. Рајковић с таквим тактом и с таквом оданошћу приказао, да се не Си пи веће бине, него што: је наша овде, постиделе; да имају таквог глумца.
Крајње је време, да на опом месту споменемо коју реч о овом глумачком пару, о г. Рајковићу и гђи Рајковићки. Од кад је позоришно друштво овде, свагда читамо њихова имена 6 облигатним додатком „као тости“ Ми држимо, да би наше) друштво само добило, ако би се г. С. Рајковић и госпођа му, као прави чланови уврстили у нашу дружину. Ми овде јавно говоримо о њиховом апгажману, које је тим
"нужније постало, што ће наше друштво одласком тројице
чланова јако ослабити. Такове снаге ваља што пре везати за наше позориште. Надамо се, да ће позоришна, управа, слушати па овај глас из публике,
Ваља нам још с похвалом споменути игру г. Добриновића (Меркупија), т. Марковића (Тибалда), тђу Ружићку (грофицу), г. дорића (Капулета), гђцу Ј. Поповићеву (дојкињу јулијину), и г; Бошковића, (Бенволија). м.
КЊИЖЕВНО С!
# (Молијер.) Жан Батист Поклен, прослављен под пменом Молијера, под којим је изашао на радњу као глумац, и које је и као песник задржао, родио сеу Паризу 15. јапуара 1622, а умрђо је у истом месту 1679. Изашавши из народа, и из рана остављен сам себи, имао је Молијер прилике, да позна живот у опорој истинитости његовој, а људе онаке каки су. Отуда ненадмашна истинитост његових карактерских пртежа, отуда морална збиља, кеја је његовој комици темељ, и која се вазда држи старинскога начела: „Еадевдо Фасете увтшиа“ (смејући се рећи истину). Има нешто демократско у њему, (и ако се ради свога положаја
морао издавати за хвалисавог лакрдијаша дворског) нешто
демократско и револуцијонарно; јер од куда би сеон иначе смео усудити, да господске пороке обасипље бесамртним подемехом, уз аристократију, као што је тадашња франпуска; да с онаком смелошћу облачи верозаконску притворну светињу уз побожношћу занесени двор, тако, да ће му се та смелост бројати за сва времена међу првим делима духа људског,
Свега је написао 82 комада. Најслабија је страпа у Молијера. изумевање) и нознато је, колико он с те стране дугује талијанској народној комедији пи шпанским позоришним сплеткама с једне, а Џлаугу и Теренцију сдруге стране, као тод и старим француским баснама и Рабеле-у. Али и ако је он узимао грађу с тих страна, оп је њу знао тако прерадити, да Французи имају потпуно право, што га називљу оцем своје комедије. Он је у опште за данашњи свет творац карактерске шаљиве игре, т. ј. оне шаљиве игре, у којој се тема тако изведе, да се супротне тачке показују кроз различите карактере тога комада. Његов „Тврдица“, (Т' ауаге), његов „Назови светац“ (Тартиф,) његов „Грађанин нлемић“ (Пе Ђоцгсеоја сеп ћотапе) биће и остаће увек постојане слике онаких људи, каки се под тим образинама _исмевају.
Издаје управа српског народног позоришта,