Позориште
. би позориште, без велике невоље. Године 1874.
уље
„Пола вина пола воде“; а прештампала је по други пут „Шарана“ и „Школског надворника,“ и наумила је, да настави тај зборник.
Рачунарске и економске послове ручне позо-
ришне благајне обављао је и ове године глумац |
Никола Зорић, уз контролу новчара позоришног Светозара Крестића, и месних позоришних одбора.
То је у кратко рад позоришни за прошлу годину. Сада је на скупштини, да се постара о начину, како би наше позориште могло и даље постојати, јер да му ваља постојати, о томе, мислимо, да је сваки уверен, особито кад се сети, да је позориште у сваком народу било просветним фактором, шта више и просветном нуждом. Непријатељи нашега народа наперили су своје стреле у последње доба на, наше позориште, а то је најбољи доказ од какве је велике користи и важности позориште у просветном животу нашега народа. Ако данас како тако стојимо на својим ногама, ако је у нама пробуђена свест о нама самима: томе је заиста
у велико припомогло наше позориште, на које су одушевљени, сиромашни кесом, али осећајем 60рати родољуби, откидајући од својих уста, давали крајцаре и форинтаче. Дасе укине наше позориште може дакле захтевати само онај, који не зна, или | нећеда зна за умни развитак нашега народа, који | је заборавио, коликим је одушевљењем основао | наш народ тај завод, колико је досад жртава до| принео само да га одржи, и коликим гаје усхи| ћењем узео под обрану и заштиту части своје. | | | | | | |
Имајући еве то на уму, не може, не сме народ наш допустити, да му позориште, то мезимче међу нашим просветним заводима, а. слободно можемо рећи и љубимче његово, клоне, малакше, или да угине, пропадне. Ако већ нема других средстава, другог начина, то ваља да ће се још моћи наћи у српству до 400 свесних Орбаља, који ће, до бољих времена, и моћи и хтети жртвовати десетак форината сваке године на народно позориште и тиме осигурати опстанак том нашем најнароднијем просветном заводу.
Ио тТИи
Позови ТЕ
# (Народно позориште у Београду). „Орпске Новине“ пишу: Године 1868. новембра 10. почело је друштво народнога, позоришта у Београду представљати, у Оушићевој вали код „енглеске краљице“, а 80 октобра, 1869. отворене су представе у новој великолепној згради. „Друштво је дакле 10. повембра ове године, са представом „Јадници“ од В. Ига, славпло своју десетогодишњицу. Само десет година историје, па какве велике и замашне промене! Прве године са свим скроман буџет. Друге године (1870.) у новој згради бумет 12.000 дуката и 2.000 дуката заслужено преко прорачуна. Наравно, то је чинила новина. Садањи је буџет 7.500 дуката, али тај је сталнији и постојанији, и одговара, редовноме стању. Кодине 1871. отидоше неке прве снаге, због нових дисциплинских правила. Године 1878. затворено отвори се на ново, али, као што се по себи разуме, са окрњеним друштвом. Године 1875. смањена би државна помоћ п1080ришту са 600 дуката годишње. За тим долазе три године ратне, пуне муке, неприлика и невоља ратних. Ове године повраћена је позоришту опет стара, већа помоћ од 2.485 дуката. Џа ипак, данас наше друштво, у цело узевши, најбоље је на. словенском југу. Ми имамо репертоар од 360 комада, од којих је трећина српска. И репертоар и друштво напредују. Управа добавља и нове, добре снаге А и публика се сад добро одзива. Да није отплата трошкова уз рат, оно би се са дохотком врло лепо излазило на крај. Сад се већ и ложе пуне одличном публиком, и у претилати и онако. А и неки одлични странци, чујемо, хоће да се
Мо ан Н НЕЦННЕ
| претплате, што показује не само смисао за уметност, него и симпатије према нашим домаћим установама. Позориште је заиста, поред пријатне поуке, једна од најплеменитијих забава, а јевтинија је од других, на пр. игранке, картања и т, д. Осим тога је још и прилика, да се људи виден разговоре, које у нашим друштвеним одношајима такођер нешто вреди. На послетку, „а последње није најгоре“, код нас ради још и патриотизам.
% (Народно повориште у Загребу. На загребачкој позорници давапа су у последње време ови комади: „Светска жена“ од Вихерта, „Брачне понуде,“ од Томића, и „Кобна цветача“ од Јулија Шеное. У „Оветској жени“ има неких технично веома лепо израђених призора, али види се на њима да су рађени. Вихерт је радио ли за позорницу. Рад мује као какав мозанк. Посао му је последица промишљене комбинације и техничке рутине, па није чудо, што греши против здравога разума, против лођике. ( тога се комад и није допао у Загребу. Томић је „Брачне понуде“ понешто прерадио, а у садањем облику нема тој шаљивој игри приговора. „Брачне понуде“ су дете здравога хумора, а карактери природни као и заплет. Томић има у себи праве, правцате комичне жице, која није помућена ни карикатуром ни преоштром сатиром. „Кобна цветача“ (Сатћој), шаљива игра у 1 чину, други је покушај Јулија Шеноа. Тај покушај, судећи по загребачким листовима, као да се допао публици, % то се може приписати живој и доброј игри тамошњих глумаца.
Издаје управа српског народног позоришта,
|