Позориште

КАМ А и

СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ.

(„Добрила и Миленко.“ Жалосна игра у 5 чинова, с певањем, написао М. Бан. Приказана с новом поделом улога 26. децембра 1878.) Једва, после почивке од скоро две године дана, дође нам дружина српског народног позоришта у Нови Сад. Међу тим је обишла разна српска места, приказивала разне глуме, и нове и старе, и боље и лошије; престављала их је пред одушевљеном и критичном, пред строжијом и блажијом публиком; извеџбала сена разноврстан начин, студирајући толи разне карактере и на позорници и ван ње — справом дакле можемо ишчекивати, да је и извеџбанија и искуснија, развијенија и вештија, Та, све на, свету се дотерује, дакле и глумац; а да је тако, то он зна по најбоље и сам.

За напредак и уметнички развитак глумчев од највеће је штете: доброћудна публика, која више лази на то, што глумац каже, него како то глумац каже. А то се догађа, особито у српским нашим местима, где су довољне речи: хајдук, Краљевић Марко и т.д. да у публици побуде огроман аплауз, Глумад то или зна или не зна, Ако зна, они неће онда да се труди, кад маленим и слабим средствима, долази до успеха; не зна ли, то држи, да је постигао неки

врхунац у уметништву, те и не студира рационално своје

улоге. На сваки је начин за глумца (наравно и за глумицу) таква игра од највећа квара, јер га научи на нехатост, на шлендријан.

Морамо на жалост да приметимо, да се наша дружина, није научила бољем, путујући и приказујући по разним српским местима, бар што сетиче у „Добрили и Миленку“. Не знамо како стоји ствар са шаљивим играма, али споменута трагедија не испаде како што би требала. Истина, ни сама трагедија није бог зна каква: туђа идеја, лош израдак. Многе промене, које често прекидају ток у радњи пред гледаоцем, почупане и покидане слике — рађене више спољашњег ефекта ради, него уметничкој и логичној свези за љубав, — не чине трагедију, а најмање у жанру Шекспировом. О „Добрили и Миленку“ говорено је и писано је много, у Београду су је хвалили, у Новоме Саду, боме, нису.

Ми се не ћемо да упуштамо у потању оцену Банове трагедије, јер, као што рекосмо, оцењена је на разан начин; не ћемо се упуштати ни у потању одену о игри глумаца и глумица, јер — не бисмо имали баш много рећи у хатар хвале и уметничког напретка. Прећи ћемо преко тога, јер је прва представа у овој сезони, али ћемо на даље оштрим оком пазити на игру, на говор, на кретање и на гесте у наших глумаца и глумица. Заиста, ми их љубимо и штујемо, али размазити их за љубав сујети појединих не иде нам у рачун, по што је главно, да институт тај од користи буде и уметништву и народу. К. Р

позо Ри

% (Народно позориште у Београду). „Српске Новине“ доносе ову јако занимљиву белешку: Данас у уторник 19. дек. представљаће се у народном позоришту „Госпође и хусари“, шаљива игра од грофа Фредра, превод с пољскога. То није само најбоља словенска шаљива игра и једна од најизврснијих у општој књижевности културних народа, него она и „Шаран“ беху подстак, да се назида, данашња, велика и лепа позоришна, зграда. Кад позоришни одбор 1867. одбијајући навалу туђинске Талије, наметкиње виле, позва народно позориште прекосавских Срба да дође из Чакова у Београд, да даје овде представе, тада једнога дана, беше то у недељу 5. новембра 1867, даваху: „Госпође и Хусаре“ и „Шарана“. Ево шта читамо у тадашњим „СОршским Новинама“ од 9. новембра.

„Пријатељи свестранога народног напретка знамо даће се јако обрадовати, кад чују за епоху, која је српском народном позоришту преднавештена устима самога нашег светлог владаоца. Кад је у прошлу недељу у вече Светли Кнез дошао у позориште, запитао је управитеља позоришне дружине, г. Јована Ђорђевића, који је изашао, да Његову Светлост при доласку дочека, како је задовољан с новим позоришним локалитетом, По што г. управитељ одговори Његовој Светлости, да је овај садашњи локалитет нешто бољи, јер је већи од пређашњег, рече Оветли Кнез: „Направићемо ми вама позориште за себе, па ћете ви тад бити са свим задовољни“ У овим речима нашег Светлог Владаоца видимо ми тврду и поуздану залогу, да ће српска, престоница скорим украшена бити зградом за повориште, и да ће се тим српско позориште утврдити и добити сталности. Његова Светлост, старајући се неуморно о народном добру, обраћа своју пажњу и на оно, што је народу потребно за његов морални живот. Подигнуто и утврђено српско народно позориште у Београду биће један доказ више о папретку, који је Србија учинила под мудром владом Његове Светлости Кнеза Михаила Одбреповића ПГ“

да то, не само позоришна управа него и позоришна публика ваља да има пијетета према папред поменутим делима, те да доласком у великом броју уједно ода част и захвалност бесмртноме Кнезу, добротвору народном, који се поред бриге за ратну спрему, старао и да Србија не буде налик на Албанију, то јест гомилу оружаних људи, већ да науком и уметношћу ступи што пре у ред културних, добро уређених држава европских и америчких, С тога дођимо и долазимо на представе, јер ни ова његова мисао не треба да погине!

Издаје управа српског народног позоришта