Позориште

|" ____ У НОВОМЕ САДУ У ПОНЕДЕОНИК 1. ЈАНУАРА 18179. дал ~~ | „> Ба в | боли :, Ш | Ј -Е 5 " –

УРЕЂУЈЕ А, ХАЏИЋ,

Излази свагда о дану сваке представе на по табака.

Стоји за Нови Сад 40, а на страну 60 н. месечно. — Претплата,

се шаље Корнелу Јовановићу, који се из љубави према позоришту примио да разашиље овај лист.

СТАРИ ГЛУМАП,

(Наставак )

Натраг, натраг! Морам је још један пут видити. Морам испросити њена благослова, да ме не прати више клетва, јер — „тешка је материна клетва.“

Вратим са натраг. Знао сам пута, ма да је био мрак. Познавао ме је и наш домаћи пас, а знао сам и како се морају подићи наша врата, на којима није било браве. Уђем на прстима унутра, бацим се пред материну постељу. Мати је спавала, те и сам заспим на брзо.

Кад сам се у јутру пробудио, изненадила ме је необична тишина у соби — та мати је иначе обично у то доба већ у велико устајала и радила. Погледам на њену постељу — она лежи још једнако и не миче се; приступим ближе и сагнем се к њојзи, али она је већ била — хладна, мртва: Звао сам је, љубио, молио, приклињао, проливао сам суве над њоме — но она се није одазвала, јер је боравила вечни санак.

Видите, за то ми је публика увек пљескала бурније него иначе, кад сам на позорници имао да прикажем какав призор над мртвацем. Мати, и тешка жалост, научише ме првој мојој улови.

Али клетва материна остала је на мени!

Ха, сто му мука! Гробар је заспао. Хеј, море, устај! Ископај ми нов гроб. Хоћу да сараним своју матер!

Ш.

После неколико дана отишао сам из свога роднога места. Нисам се заустављао на крају вароши нити сам се осврнуо на гробље, где ми је мати лежала, па нисам погледао ни на онај прквени тороњ, у чијем сам се хладу некад њихао у колевци. Јурио сам само, брзо, све брже, као да сам се бојао, да ће ме задржати каква невидовна рука.

Око ми се сијало, али не од суза. Груди су

МО

| ми се надимале, али не од уздаха. Окакао сам и певао као шева, што је летила над-а-мном. Сву тугу, сваку жалосну успомену оставио сам у вароши, а пред-а-мном је цватила само радост и нада. Сапутници су ми били цвеће и потоци.

Слободан сам! — Та мисао дала ми је души крила, она је летила са мном у бесконачност, у будућност —- а уморила се тек у жубору пље-

скања, па се онда одмарала на венцима славе.

Тада сте требали видити старога. Давида! Коме би додијао живот, па би ме сусрео тада, том се прохтело опет да живи — очајник, самоубијца бацио је убитачно оружје од себе — ко је био жалостан и несретан, морао се осмехнути и по ново гајити наду, да ће бити боље!

Чинило ми се, да сам био тада неки надземаљски створ. Млад, леп, чио, одважан!

Сутра дан сам стигао у ону малу варошицу, у коју сам управо и пошао. Неко позоришно друштво, што путује, давало је ту представе, па, сам хтео код њега да покушам своју срећу, јер стална друштва обично су увек узимала за своје нове чланове боље глумце из скитачких друштава. У осталом и та тако звана „стабилна“ друштва била, су само у толико стабилна, стална, у колико су два пут преко године мењала своје седиште, иу колико су му чланови можда чешће преко недеље ситији били, него ми. | Не далеко од крајњих кућа тога места била је крчма или кавана, као што је зову маловарошани. Кад сам се приближио тој кавани, излазио је баш један човек из врата. Човек тај изгледао је веома чудновато. Изгледао је као оно стари витезови, које видимо насликане на зидовима по неким „отменијим“ крчмама. Па онда је нешто наличио на мог учитеља, шта више тако је исто мрштио и чело, као наш господин уча Андраш