Позориште

А 18

Гомбош. Само је ишао друкчије, јер је у ходу тако размахивао ногама и рукама, као да ти удови нису његова својина, — а врат му је изгледао као да га је доиста позајмио од какве фигуре од гипса. Осим тога носио је још бео плашт са првеном јаком, који му је машао готово до земље, тако, да су му се само још видиле чудновате, жуте чизме, какве су можда, биле у моди за време краља Матије Корвина.

Прво сам се забленуо у њега, па сам га онда запитао: би ли био тако добар да ми каже, где је варошка дворана за игранке.

„Можда је и господин рад да иде у талијин свети храм>“ — запита ме чудновати делија.

Одтоворим му, да сам пошао тамо.

„И мене води пут тамо. Ала је то необичан — и ако се смем изразити — чудноват удес!“

Чисто сам се изненадио необично, патетично изговореним речима, те сам у забуни својој и нехотице рекао, да ја у томе не налазим ничега чудноватог.

„јесте чули, господине, да ли је вама то

тудновато или не, то је мени са свим све једно, доста — да је мени то чудновато, па свршена ствар.“

То је изговорио некако стразнним гласом и попратио ужасном гестикулацијом, да сам се чисто поплашио. Хтео сам да поправим своју погрешку, те га запитам:

„О ким имам част 2“

„И то још може питати господин 2 Та то није можно! Сигурно сте сад изалпли из школе, те нисте крочили ногом у кривудави лавиринат живота, друштва, великог света, нити сте се -уздигли до оних узвишених начела, што би вас мотла руководити и послужити вам као аријаднин конац. Кукавни младићу! Ви нисте проучавали ни физиогномију, а још мање психологију. О ким имам частг То ми се баш допада! Зар не опажате на моме лицу ону ванредну, узвишену црту, онај светли сјај, што човека изненађује и задивљује, и о коме је још онај стари римски песник, мој љубимац Флако, певао: „пеш зетшеј Мејро|“ топе вазевиесиј 5 (Наставиће се).

о рее вефар по бавити

ОРПОКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ,

!Наставак.)

Ово је врло немила појава, којој се мора лека |

тражити, јер ако ће се буџет по главној скупштини установљен прекорачавати, то забадава, онда сви закључци скушштински.

Према тој немилој појави имамо да забележимо један врло радостан чин, који на ново показује, да је у српских родољуба велико саучешће према срп. нар. позоришту. Познати родољубХристофор Шифман, предавши својим основним писмом од 14. јула 1877. „Матицм српској“ на руковање једну закладу од 10.000 ф. одредио је од те своте 2.500 ф. на потпомагање срп. нар. позоришта, на тај начин, да интерес од тога од 200 ф. „Матица“ исплаћује позоришту као годишњу припомоћ све дотле, докле исто постоји, а ако би престало, онда да се тај интерес употреби на умножење главнице срп. нар. позоришта. Тај врсни родољуб заслужио је, да му за његов племенити дар рекнемо: живио!

Слично племенито дело, као што вам је познато, учинила је пок. Катарина Д. Јовановићка, из Илока, оставивши као легат ерп. нар. позоришту 250 дуката. Овај је легат по кр. ереском суду

илочком дана, 8. јула 1877. год. срп. нар. позоришту уручен, што до сад није било за то учињено, јер је у Србији мораторија била, те кредитни завод у Београду, где су ти новци били уложени, није хтео исти исплатити. Кад су се ти 250 дуката по курсу променили добило се 1.483 ф. 68 н. Ради подизања тога новца плаћено је у име наследне пристојбе, чуварине итд. 154 фор. 78 новч.

да време путовања дружине позоришне имала је иста ради дозволе представа у појединим жупанијама посебних тешкоћа. Пређе се давала та, дозвола од стране вис. министарства за опсег више жупанија на једаред. Сад се та дозвола отраничила само за једну жупанију, те се морала, при сваком мицању из једне жупаније у другу из Будапеште нова дозвола искати. Ставила се и та тешкоћа, да се захтевало, да сам председник са дружином путује. Ова се тешкоћа одстранила, но дознало се, да се на народно позориште и чланове истога у сваком обзиру пази. За то је издата наредба замеништву управе, да избегава давати такове комаде, који би били кадри