Позориште

изазвати демонетрације, као и да се глумци у овом критичном времену уздржавај“ од сваке дискусије о политичним стварима, да пазе, да се не огреше о законе редарствене, јер ће се иначе сваки прекршај у том погледу казнити строго, па и самим отпуштањем из дружине.

Што се радње позоришне дружине тиче, то ће г. подначеоник и управитељ, А. Хапић, посебни извештај дати.

Што се самог друштва тиче, то је од последње екушпштине, дана 29. марта (11. априла) 1877., до данас држао управни одбор 8 седница, економски 7, позоришни одеек опет 7 седница.

Међу ревносним посетиоцима тих седница био је и члан управног одбора, Стеван Јеленић, који се свагда ревносно за народно позориште заузимао. На жалост, да је несретан један случај напрасну његову смрт за собом повукао. Тај ревносни родољуб заслужује да рекнемо: слава спомену његовом !

Према тој околности, да се скушштина поз0ришна, није могла већ два пут држати, јер. се није прописан број чланова нашао, што је од неповољних посљедица за читаву контролу управе било —- то се побринуло, да се у месту толико нових чланова упишу и обвезнице од себе даду,

| | |

да се свагда у прописано време узможе позоришна скупштина држати. По што је само овде у Н. Саду за кратко

време уписано 17 чланова, то је г. Корнел Јовановић, свагда ревносни подувимач за нар. повориште, предлог поднео скупштини, да би се набавом нових чланова позоришних у сваком месту могла знатна субвенција српском нар. позоришту осигурати од интереса, које би плаћали ти нови чланови. Ви ћете како тај предлог, тако и у опште важно питање даљег опстанка нар. позоришта имати у претрес узети.

Даљи опстанак нар. позоришта од велике је важности по културни развитак нашег народа у овим крајевима. Народно позориште развија свест народну, изображава укус народа, чини га пријемљивим за све племените и узвишене осећаје, једном речи: распростире културу и изображеност. То средство било би грех из руку испустити. Упримо се, да одржимо нар. позориште бар до бољих времена, кад и народ наш у бољим приликама узмогне и веће жртве за овај просветни завод чинити. У тој нади; да ћете ви то средетво за опстанак срп. нар. позоришта наћи, отварам скупштину и поздрављам вас добродо-

шлицом ! (Свршиће се.)

— >еће-=—————

СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ.

(Циганин, приказан је на нашој позорници 27. децембра о. г. У насловној улози одликовао се Лукић добро промишљеном и изведеном игром својом. Он је овом приликом, штоно реч, сам себе превазишао. Био је онај прави стари Цига, као да си га донео из сред черге. Још да му је пошло за руком, да боље изнесе на видик онај хумор, којим Живко Циганин обилује, могло би се за њ рећи, да је свом задатку одговорио без приговора. Од појединих призора најбоље је извео, кад оно теши кћер своју, па после кад позна сина свога. Ту је погодио оне гласе, од којих мора затреперити свачије срце, што осећа. И публика му је то признала, изазвавши та у два маха. Нека му је то подстак, да идруге улоге своје с таком истом вољом одигра. М. Рајковићка имала је као Ружица тежак задатак У тој улози гледала је наша публика последњи пут Ј. Сајевићку, која је умела игром својом да завесе гледаоце. Није мала дока, за М Рајковићку, што је толико успела, да је публика изазивом одликовала после призора, кад оно долази као луда. У опште наивне стране те улоге извела. је добро. Још јој се ваља побринути, да јачим потезима прикаже страсну Циганку, којој баш та јака страст њезина, помути памет, па ће

РИЋИ. |

онда све бити изједначено у приказу њене Циганке Ружице, Ружић је био Ђорђе, као што га је сам писац замислио. Треба ли му веће похвале! И песму „Сунце јарко, не сијаш једнако“ отпевао је с таким осећајем, тако карактеристично, да ти је тако било, као да ти се крави срце у грудима. Ј. Поповићева приказала је оштроконђу Ракилу, као што само она уме приказати типове из народног живота. Сваки покрет, свака реч била је на свом месту. Л. Хапићева (Евица) била је хитра греда, мека погледа девојче, које за драгим гине, вене. Добриновић се у улози Петка огледао као љубавник. С радошћу бележимо, да има, и за ту струку дара. Играњем тих улога добиће онај „шлиф“, који је сваком глумцу, играо он после какве му драго улоге, од преке потребе. Добро је и певао. И сви остали глумци редом упели су се били, да покажу што могу, па је тако и цела представа складно ишла, да је заиста било право уживање за свакога гледати тако добру игру глумаца у целини и у појединости. Велика штета, што се публика није онако одазвала, као што би требало да је чинила.

Издаје управа српског народног позоришта,